desantni brodovi

Oklopna vozila ruske vojske ulaze u desantne brodove nakon vježbe na Krimu, Crno more, 23. travnja 2021. godine
Ima li sličnosti između prvog kancelara Nemačkog carstva Ota fon Bizmarka i Vladimira Putina? Aktuelna dešavanja na ukrajinskoj granici pružaju prostor za određene paralele

Velikan u modernoj evropskoj istoriji sa kojim bi ruski predsednik Vladimir Putin mogao da se uporedi mogao bi biti Oto fon Bizmark, prvi kancelar Nemačkog carstva koji je ujedinio svoju zemlju iz raštrkanih delova. Putin je veoma upoznat sa nemačkom istorijom, kulturom i društvom.

Takva analogija ima svoja ograničenja, ali sličnosti su upadljive utoliko što Bizmark i Putin dele urođeni konzervativizam i osećanje božanske misije, kao i rešenost da brane postojeći društveni i politički poredak ne bi li sprečili nastajanje hobsovskog rata svih protiv svih. Pa opet, ova dva lidera se nikako ne mogu smatrati divljim reakcionarima, koji su izgubili dodir sa dinamičnim snagama burnih epoha u kojima žive ili su živeli.

Snažan signal Vašingtonu

Otuda je važno razumeti naizgled rutinsku izjavu ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua od prošlog četvrtka kojom je najavio odluku o završteku iznenadne provere borbene gotovosti ruskih trupa u Južnom i Zapadnom vojnom okrugu. Na Zapadu se mnogo spekulisalo da je ruska inavazija na Ukrajinu jedna od mogućih opcija.

U tom kontekstu je Šojgouva izjava došla kao hladan tuš, stvarajući zabunu i promenu raspoloženja na Zapadu. Međutim, kako se prašina slegla, Zapad je nevoljno shvatio da je Putin briljantno nadmudrio SAD i NATO. Paradoks je da su strahovi od neposredne ruske invazije, podstaknuti velikim gomilanjem snaga na istočnoj granici Ukrajine i na Krimu, takođe stvorili osećaj realizma u zapadnom umu, navodeći ga da shvati kako ni Sjedinjene Države ni NATO nisu u poziciji da uđu u rat sa Rusijom radi odbrane Ukrajine.

Jednako tome, i Ukrajina se sabrala i shvatila da je besmisleno provocirati ruskog medveda vodeći se varljivom pretpostavkom da će joj zapadne sile priteći upomoć ako dođe do sukoba. Nakon što je čuo za Šojguovu odluku, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski odmah je na svom Tviter nalogu napisao da pozdravlja "sve korake ka smanjenju vojnog prisustva i deeaskalaciji situacije u Donbasu".

Naravno, gomilanje ruskih trupa bilo je uznemirujuće. Procene brojnosti variraju od oko 40.000 novih vojnika koji su stacionirani oko Voronježa, nekih 130 kilometara od ukrajinske granice, do procena Evropske unije da se radi o 100.000 vojnika. Analitičari se slažu da je ovo nagomilavanje ruskih trupa bilo najveće od 2014. godine.

Bez obzira na različita objašnjenja Moskve o razmeštanju svojih snaga - da je to bila reakcija na gomilanje ukrajinskih snaga u istočnoj Ukrajini; da je to bila reakcija na preteće ponašanje NATO snaga; i da su trupe jednostavno bile na neplaniranim vežbama - u krajnjem slučaju, ispostavilo se da je to
"pomalo bila geopolitička pozorišna predstava dizajnirana tako da izvrši pritisak na Kijev i da istovremeno pošalje veoma snažan signal Vašingtonu da Rusija može, i da hoće, da izazove mnogo problema", kako je primetio jedan pronicljivi zapadni analitičar.
Šojgu je naredio da se povlačenje trupa okonča pre tradicionalnih prvomajskih svečanosti. Da ga citiramo:
"Do 1. maja 2021. godine, osoblje 58. armije Južnog vojnog okruga, 41. armije Centralnog vojnog okruga, sedme, 76. vazdušno-desantne jurišne i 98. vazdušno-desantne brigade vazdušno-desantnih trupa (vratiće se) u svoja stalna mesta za raspoređivanje."
Ali Šojgu je takođe naredio da teške oklopne jedinice 41. armije ostanu blizu granice sa Ukrajinom "u slučaju da se nešto dogodi" sve do velikih godišnjih vojnih vežbi Zapad 2021, koje treba da budu održane u septembru. Takođe, 56. vazdušno-desantna brigada će ostati na Krimu kako bi se reorganizovala u puk koji će odsada tamo biti stalno stacioniran.

"Zapad" je godišnja vojna vežba kojom ruske snage simuliraju odbranu otadžbine od napada sa Zapada, tradicionalnog puta invazije, i uključuje mobilizaciju sve tri glavne borbene grupe duž čitavog zapadnog fronta. Drugim rečima, to je zastrašujući prikaz ruske vojne moći duž njenih granica sa NATO-om, koji će biti dobro primećen u Briselu (sedište NATO-a; prim. prev).

Putinove "crvene linije"

Povlačenje trupa naznačuje Putinovu spremnost da održi samit sa američkim predsednikom Džoom Bajdenom, koji je ovaj potonji predložio u nedavnom telefonskom razgovoru. U međuvremenu, Pentagon je odustao od ratoborne pozicije, otkazavši razmeštanje dva ratna broda sa krstarećim raketama u Crnom moru, a Velika Britanija je takođe očigledno odsutala od svog plana da pošalje još jedan ratni brod u Crno more. Takođe, diplomatski spor sa Moskvom koji su pokrenule američke i britanske obaveštajne službe sa Češkom kao svojim surogatom takođe se neslavno završio, budući da trenutno čak i zvanični Prag od toga pere ruke.


Povrh svega Kremlj je bacio rukavicu u lice Vašingtonu izjavom da ima "sve neophodne dokaze" u vezi sa pokušajem državnog udara protiv beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka čiji je cilj bio da se on svrgne sa vlasti i fizički eliminiše.


Bajdenovoj administraciji je poručeno da ne treba da ima sumnje da je Putin povukao nove "crvene linije", koje treba shvatiti ozbiljno. U velikom govoru u Moskvi 21. aprila, Putin je rekao:
"Zaista ne želimo da spaljujemo mostove. Ali ako neko naše dobre namere pogrešno tumači kao ravnodušnost ili slabost i namerava da spali ili čak digne u vazduh te mostove, trebalo bi da zna da će odgovor Rusije biti asimetričan, brz i žestok... Nadam se da niko neće razmišljati o prelasku "crvene linije" kad se radi o Rusiji. A mi ćemo samostalno određivati gde će one biti povučene u svakom konkretnom slučaju".
Ovo podseća na Bizmarkovu praksu korišćenja radikalnih sredstava u službi ostvarenja konzervativnih ciljeva. Posmatrači su bili iznenađeni kada je nakon čuvene Bitke kod Kenigreca (1866) Bizmark zanemario savete kralja i mišljenje svojih generala i naredio pruskoj armiji da ne napada Beč. Bizmark je bio nepopustljiv u odbijanju da teritorijalno osvoji i ponizi Austriju. Nije želeo da rizikuje intervenciju treće strane.

Bizmarkovi ciljevi su bili su visoko usredređeni. A Evropi je trebalo određeno vreme da shvati da je Bizmark transformisao raspodelu moći u centralnoj Evropi i da je Austrija, vekovima dominantna sila u tom delu starog kontinenta, svedena na silu sekundarnog statusa.

Slično tome, masovno rusko manevrisanje na ukrajinskim granicama i na Krimu poslednjih nedelja jasno je stavilo do znanja da je Moskva dovoljno vojno superiorna da uguši bilo kakvu besmislenu avanturu ukrajinskih vlasti čiji bi cilj bio promena statusa kvo u Donbasu ili na Krimu. Međutim Putin nije želeo da naredi vojnu intervenciju, jer teritorijalno osvajanje uopšte i nije bio njegov cilj; niti je želeo konfrontaciju sa Zapadom.

Neuspeh Bajdenove administracije da prepozna ovu geopolitičku stvarnost i suptilne nijanse u novonastaloj situaciji duž ukrajinskih granica i na Krimu "odraz su samoubilačke oholosti i arogancije koja je zahvatila navodne eksperte za saveremenu Rusiju" u Vašingtonu, kao što je nedavno istakao Skot Riter, publicista i bivši obaveštajni oficir američke mornarice.

Francuska javnost negodovala je zbog pruske pobede kod Kenigreca i njen zahtev za "osvetom" formirao je deo narativa koji je doveo do Francusko-pruskog rata 1870. godine, uzrokovanog prvenstveno željom Francuske da obnovi dominantni položaj u kontinentalnoj Evropi. Naravno, istoričari se sve do današnjih dana ne mogu složiti oko toga da li je Bizmark namerno isprovocirao Francuze da objave rat Pruskoj ili je prosto koristio okolnosti koje su mu se otvarale. Strateška dvosmislenost oduvek je bila sastavni deo repertoara dalekovidih državnika.

U svakom slučaju, premda je Putin izjavio da rat nije njegova omiljena opcija, naglasio je da se njegove "crvene linije" ne smeju preći, i da je Rusija ta koja će u "svakom konkretnom slučaju odrediti gde će one biti povučene". Balans moći u Centralnoj Evropi je promenjen.

Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard
Izvor Indian Punchline