Predsednik SAD Donald Tramp ponovo se našao u centru svetske političke scene, što je još jednom podstaklo rasprave o njegovom neobičnom političkom ponašanju. Iako ta tema nekima može delovati zamorno, Tramp i dalje diktira globalnu informacionu agendu, ističući dve ključne činjenice o savremenom svetu.
Prvo, centralna uloga Sjedinjenih Država ostaje neosporna, bez obzira na to koliko drugi priželjkivali multipolarni poredak. Drugo, Trampova strategija - pomeranje granica i bukvalno i figurativno - pokazala se kao efikasan način za postizanje ciljeva u današnjem okruženju.
U srži Trampovog političkog ponašanja nalazi se odbacivanje licemerja i dvoličnosti, koje zamenjuje grubošću i direktnošću. On insistira na ostvarenju svojih ciljeva i zanemaruje protivargumente, često uporno ponavljajući iste zahteve. Tramp ne pretenduje da druge nacije tretira kao ravnopravne Sjedinjenim Državama, niti krije to uverenje. U njegovom pogledu na svet, međunarodna ravnopravnost ne postoji.
Situacija sa Kinom je nešto drugačija zbog veličine njene ekonomije i obima trgovine, ali čak i tu dominiraju Trampovi merkantilistički instinkti.
Trampov pristup usklađen je sa Nacionalnom strategijom bezbednosti SAD iz 2018. godine, usvojenom tokom njegovog prvog mandata, koja je zvanično priznala savremene međunarodne odnose kao nadmetanje velikih sila. Ovo priznanje, u suštini, uzdiže pojedine nacije iznad drugih - koncept koji je ranije bio neformalno prihvaćen, ali retko javno saopštavan.
Rezultati iznad ideala
Ono što izdvaja Trampa jeste njegov fokus na rezultate, a ne na ideale. Njegov cilj nije da dokaže da je u pravu, već jednostavno da ostvari svoje namere. Ovaj pristup često se ogleda u njegovoj spremnosti da bez poštovanja govori o drugim državama i liderima. Iako takvo ponašanje šokira neke, jasno je da Trampova nezainteresovanost za diplomatski bonton odražava širi trend - prelazak Sjedinjenih Država iz uloge "benignog hegemona" u ulogu sebičnije, transakcione sile.
Reakcija drugih nacija ilustruje ovu promenu. Zemlje poput Danske i Kanade deluju zbunjeno i neodlučno suočene s Trampovim direktnim izjavama. Nemačka i Velika Britanija su podjednako uznemirene zbog otvorenog mešanja trampista u njihova unutrašnja pitanja.
U Latinskoj Americi prestonice se pripremaju za najgore, odražavajući osećaj neizbežne propasti pred perspektivom Sjedinjenih Država koje daju prednost sopstvenim interesima u odnosu na savezništva ili ideale. Postaje sve jasnije da će, ako SAD napuste svoj liberalni "blagotvorni" stav i u potpunosti prihvate grubi hegemonistički pristup, otpor biti gotovo nemoguć.
Trampova privlačnost ne proizilazi samo iz straha, već i iz njegovog suštinskog odbacivanja onoga što se može nazvati "post-licemerjem". U tradicionalnoj politici i diplomatiji, licemerje je oduvek postojalo kao sredstvo za ublažavanje sukoba i omogućavanje dijaloga. Međutim, tokom poslednjih decenija, ono se razvilo u samu suštinu politike.
Kultura ćutanja i opsesivno ublažavanje nesporazuma učinili su gotovo nemogućim artikulisanje ili rešavanje stvarnih problema i protivrečnosti.
U savremenom zapadnom okviru pitanja se više ne predstavljaju kao sukob suprotstavljenih interesa, već kao borba između "ispravnog" (oličenog u zapadnom modelu) i "pogrešnog" (svih koji od njega odstupaju).
Ovaj apsolutistički pristup ne ostavlja prostor za kompromis. Ono što se smatra "ispravnim" mora prevladati, ne putem ubeđivanja, već silom. Trijumf postliberalizma pretvorio je međunarodni diskurs u zbunjujuću zagonetku, gde termini gube svoje značenje, a reči se odvajaju od suštine.
U tom kontekstu, Trampova direktnost deluje kao dugme za resetovanje. Uklanjanjem pretvaranja, on primorava ljude u diskusijama da se fokusiraju na opipljive interese umesto na nejasnu retoriku zasnovanu na vrednostima. Njegova sklonost ka svođenju složenih pitanja na materijalne pojmove možda previše pojednostavljuje složenost sveta, ali istovremeno čini razgovore konkretnijima i, paradoksalno, smislenijima.
Novi poredak
Trampov uspon nije promenio njegov karakter - svi su znali za njegove specifičnosti dugo pre njegovog političkog angažovanja. Ono što se promenilo je reakcija sveta. Oni koji su nekada iskazivali zabrinutost sada su pokazali znake predaje, ako ne i prihvatanja. Ova promena odražava kombinaciju straha i prilagođavanja. Mnoge zemlje prepoznaju čistu moć SAD-a i beskorisnost odupiranja njihovim zahtevima kada su podržani Trampovom nepokolebljivom snagom.
Transformacija Amerike pod Trampom odražava šire promene u globalnoj politici. Apsolutizacija licemerja, posebno na Zapadu, stvorila je okruženje u kojem je smisleni dijalog postao gotovo nemoguć. Trampov povratak grubosti i direktnosti, iako uznemirujući, nudi iskrenije odraz međunarodnih realnosti. On otkriva protivrečnosti i tenzije koje je postliberalizam pokušao da sakrije ispod slojeva retoričkih finesa.
Ipak, Trampov pristup ne obećava ni udobnost ni stabilnost. Svođenje globalnih pitanja na njihovu merkantilističku suštinu ignoriše složenosti koje čine osnove međunarodnih odnosa. Međutim, alternativa - beskrajno poziranje i ideološka rigidnost - pokazala se jednako neefikasnom. Izbor između ova dva modela definiše aktuelnu eru geopolitike.
Na kraju, Trampova spremnost da nastupi bez bilo kakvog uvijanja primorava svet da se suoči sa neprijatnim istinama.
Da li će ovaj pristup dovesti do rešenja ili dodatnog produbljenja konflikata, ostaje da se vidi. Jasno je da era diplomatskih finesa ustupa mesto novoj eri direktnosti, u kojoj moć i lični interesi dominiraju razgovorom. U ovom kontekstu, Trampova neupitna potraga za rezultatima, neometana licemerjem, može biti i simptom i pokretač promene globalnog poretka.
Izvor: globalaffairs.ru
Prevod: Mihailo Bratić/Novi Standard
Komentari čitatelja
na naše novosti