Ovakva reakcija je razumljiva. Najnovije mete postupaka koji krše Povelju UN i druge pravne norme jesu vodeće zapadne države, upravo one zemlje koje dominiraju globalnim informativnim prostorom. Kada su slična kršenja u prošlosti pogađala druge, tretirana su kao žaljenja vredna, ali sporedna pojava. Odgovornost je pripisivana moralnim ili političkim slabostima zemalja, uključujući i same žrtve, a ne sistemskoj krizi.
Sada se sam sistem vidno urušava.
Sjedinjene Države nisu samo odbacile ustanovljene konvencije, već su ovakav pristup počele da primenjuju i prema sopstvenim saveznicima. Reč je o partnerima sa kojima su nekada pregovarali kao sa ravnopravnima, ili bar kao sa zavisnim, ali pouzdanim akterima. Odluke se donose kao da proizlaze iz "božanskog mandata". A Evropa na to ostaje zaprepašćena, i iznosi optužbe za izdaju.
Vašington demontira svetski poredak koji je sam izgradio i predvodio, poredak koji su mnogi već smatrali manjkavim. Budući da su transatlantske veze činile kičmu liberalnog međunarodnog sistema, njihovo preispitivanje postalo je prioritet za Sjedinjene Države.
Nakon Hladnog rata, odnos snaga bio je jasan. Sjedinjene Države i njihovi saveznici uspostavili su dominaciju, nametnuli jedinstven skup pravila i ubirali političku i ekonomsku "rentu" koja je proizlazila iz globalnog liderstva. Međutim, promene u raspodeli svetske moći i strukturni problemi kapitalističkog sistema umanjili su te koristi, istovremeno povećavajući troškove održavanja hegemonije.
Administracija Džoa Bajdena predstavljala je poslednji pokušaj da se popravi stari model. Njen cilj je bio da ponovo stvori ideološki ujedinjen i politički nepobediv Zapad, sposoban da predvodi ostatak sveta. To je ostvarivano ubeđivanjem kad god je to moguće, a prinudom kada je neophodno. Taj pokušaj nije uspeo.
Novi slogan glasi "mir kroz snagu", a uparen je sa parolom "Amerika na prvom mestu". Ovaj pristup sada je ugrađen u ključne doktrinarne dokumente, uključujući Strategiju nacionalne bezbednosti i Strategiju nacionalne odbrane. Moć - ne samo vojna, već i finansijska, tehnološka i politička - postavljena je u središte politike. Jedino stvarno ograničenje jeste sopstveni kapacitet i sposobnost Sjedinjenih Država.
Ako se prethodna era opisivala kao "poredak zasnovan na pravilima", nova bi se mogla nazvati "poredak zasnovan na presedanima". Postupci stvaraju presedane, a ti presedani opravdavaju dalje postupke. Međutim, ti presedani se uglavnom odnose na Sjedinjene Države. Drugi mogu delovati slično samo kada to odgovara interesima Vašingtona. Pravo drugih država da postupaju "na američki način" nije odbačeno u principu, ali se toleriše samo ako su dovoljno jake i ne ugrožavaju prioritete SAD.
Ova logika se proširuje i na saveznike, koji se sada nalaze u posebno neprijatnom položaju. U okviru prethodnog sistema, oni su u velikoj meri koristili američko pokroviteljstvo. Najvažnija od ovih koristi bila je mogućnost da minimiziraju sopstvena strateška ulaganja, prenoseći odgovornost za odbranu na Sjedinjene Države. Vašington je podsticao ovaj aranžman jer je on podržavao funkcionisanje globalnog poretka koji je predvodio.
Ono što je nekada prikazivano kao obostrano korisno partnerstvo, danas se u Sjedinjenim Državama sve više posmatra kao neprofitabilno subvencionisanje. Vašington želi da povrati ranije troškove i izbegne buduće obaveze. Ova iznenadna promena šokirala je njegove saveznike, ali iz isključivo materijalne perspektive, rezonovanje nije iracionalno. Čak i eventualna promena administracije verovatno neće dovesti do revizije ove osnovne linije preispitivanja saveza.
Na fonu rečenog, Odbor za mir, svečano predstavljen u Davosu, lako se može odbaciti kao lični ukras Donalda Trampa. Ipak, on je indikativan. U svetu koji definiše moć, oni koji je nemaju moraju je nadoknaditi nudeći nešto onima koji je poseduju.
Najefikasnija ponuda su finansijska davanja, otuda i milijarde vredni prilozi. Ako je to preskupo, dovoljno može biti i jasno izražavanje odanosti. Članstvo u takvom telu deluje kao oblik političkog osiguranja: zaštita od nezadovoljstva predsedavajućeg.
Za velike, nezavisne sile učešće je gotovo nemoguće. Struktura u kojoj su prava jasno ograničena voljom osnivača, a procedure ostaju nejasne, suprotstavlja se samoj ideji suvereniteta. Da li Savet zapravo funkcioniše u praksi nije presudno. Njegov simbolički značaj je jasan: priznanje supremacije Bele kuće.
Administracija Donalda Trampa shvata da se svet promenio i traži načine da sačuva, pa čak i proširi, američke prednosti. Ostali značajni akteri u nastajućem multipolarnom poretku moraju činiti isto, ali u svojim interesima i prema sopstvenoj logici.
Ako Vašington otvoreno zastupa racionalni egoizam zasnovan na moći, drugi imaju malo razloga da ne izvedu svoje zaključke.
Prevod: Mihailo Bratić/Novi Standard
Izvor: RT International
Komentari čitatelja
na naše novosti