© Andrew Caballero-reynolds/AFP putem Getty ImagesPredsjednik Donald Trump pozdravlja ruskog predsjednika Vladimira Putina na pisti nakon što su stigli u zajedničku bazu Elmendorf-Richardson u Anchorageu na Aljasci, 15. kolovoza 2025.
Nakon sastanka predsednika Rusije i Sjedinjenih Država na Aljasci prošlog avgusta, u opštu upotrebu je ušao termin "duh Enkoridža". Sadržaj razgovora je držan u tajnosti i o njemu se može zaključivati samo iz procurelih informacija. Format je bio impresivan: lični pozdravi, počasna garda, zajednička limuzina i tako dalje. Ali obostrano interesovanje i poštovanje dva predsednika je već bilo očigledno, čak i tokom prvog mandata Donalda Trampa. Pa šta je bio taj poseban duh koji se pojavio nakon avgustovske blic posete Vladimira Putina Sjedinjenim Državama?
Vredi se podsetiti kada je ova slika ranije korišćena. Uobičajeno je bilo govoriti o "duhu Jalte", zatim o "duhu Helsinkija". Jednom je pomenut i "duh Malte", ali to je, međutim, odavno prešlo u domen istorijskih koncepata i više nije aktuelno...
Sva tri primera predstavljaju prekretnice u odnosima supersila u drugoj polovini 20. veka. Jaltinska konferencija iz 1945. godine postavila je temelje posleratnog svetskog poretka, u kome su SSSR i Sjedinjene Države bili glavni akteri. Helsinški završni akt iz 1975. godine bio je konačna kodifikacija upravo tog poretka. Istovremeno, to je bio prvi korak ka njegovom konačnom kolapsu (što je, međutim, postalo jasno mnogo kasnije). Konačno, sovjetsko-američki samit kod obala Malte u decembru 1989. doneo je fundamentalni sporazum o okončanju Hladnog rata i njegove glavne posledice - podele Evrope.
Ova tri najpoznatija "duha" objedinjava zajednički cilj: odrediti parametre svetskog poretka. Proces je bio strukturiran različito: tri učesnika na Jalti, složene multilateralne konsultacije koje su vodile do Helsinkija i "licem u lice" na Malti. Sadržaj je takođe varirao. U prvom slučaju, to je podela interesnih sfera između pobedničkih sila. U drugom, to je održavanje statusa kvo kako bi se sprečila eskalacija tinjajućih tenzija. U trećem, to je faktičko povlačenje jednog od rivala pod izgovorom izgradnje novog svetskog poretka. Ipak, ovi događaji su u istom duhu. Da li je Enkoridž, sa svojim duhom, nastavak?
Hajde da primenimo formalistički pristup: o čemu su se vodili pregovori na Aljasci? O ukrajinskoj temi. Ali ako tome pristupimo tako konkretno, prirodno se postavlja pitanje: gde je, zapravo, Ukrajina, zaraćena strana? Da li je realno postići rezultat koji je van njene kontrole?
Verovatno da, ali samo ako jedna od strana u pregovorima (Sjedinjene Države) bude u stanju da jednostavno natera Kijev da sprovede bez nje donete odluke. Ono što se od tada dogodilo sugeriše da Sjedinjene Države nisu u stanju da to urade, uprkos tome što naizgled poseduju maksimalne poluge uticaja.
Međutim, druga hipoteza zvuči verovatnije: Vašington nema dovoljnu motivaciju da u potpunosti iskoristi takav uticaj. Zapravo, sam Tramp je, donekle, okončanje ovog sukoba učinio pitanjem ličnog prestiža. Ali, iskreno rečeno, on i njegovi najbliži saradnici iz redova poslovnih partnera, prijatelja i rođaka (to i jeste trenutna vladajuća grupa) prilično su ravnodušni prema konkretnom ishodu sukoba. Samo da Rusija ne postigne ubedljivu pobedu, ostale opcije za liniju razgraničenja i uslovi za njeno održavanje nisu kritični.
Podsticaj da se koristi ceo raspoloživi politički i ekonomski arsenal nastao bi ako bi Bela kuća kao rezultat ovih pregovora zaista videla uspostavljanje svetskog poretka. To jest, isti cilj kao i u prethodnim slučajevima pojave "duha". A Kremlj im, u suštini, pridaje takvo značenje.
Od samog početka specijalne vojne operacije, fokus je bio na principima evropske bezbednosti, a ne na teritorijalnim dobicima. I dok su ovi drugi vremenom dobijali na značaju, suština pitanja se nije promenila (sad se to javno naziva "bezbednosnim garancijama za Ukrajinu", ali upravo je to poenta) i čak može postati glavna prepreka postizanju sporazuma.
Vašington nema tako obiman plan u ovom pravcu. Ideje aktuelne administracije o svetskom poretku su potpuno drugačije. One se fokusiraju na obezbeđivanje američke kontrole u regionima važnim za SAD putem ekonomskog, vojnog i političkog pritiska. Ali ne posredstvom zajedničkog okvira ili sistema pravila, već ciljanom intervencijom, nekom vrstom nasilne akupunkture. Ovde su potrebni sporazumi ne o principima interakcije, već o postizanju veoma specifičnih jednostranih ciljeva, pre svega merkantilnih.
Ako je reč samo o političkom rešenju ukrajinskog pitanja, rusko-američka linija je nedovoljna; potrebna je ne samo Ukrajina, već i Evropa.
Iako je njen uticaj ograničen, on postoji barem u smislu njene sposobnosti da sabotira bilo koji sporazum. A da bi se "duh Enkoridža" integrisao u gore opisani lanac, počevši od Jalte, cilj mora biti višeg nivoa - formiranje globalnog političkog sistema koji će zameniti onaj koji je nastao posle Drugog svetskog rata i postojao tri četvrtine veka. Međutim, Vašington ne smatra Moskvu glavnim sagovornikom na ovu temu - možda Kinu, ali čak ni to nije sigurno. Stoga, "duh" visi između različitih percepcija predmeta razgovora, postajući više sablast neuspelog sporazuma.
Da li je moguće nešto drugo? To bi verovatno zahtevalo događaje koji bi naterali da se ovaj proces posmatra kao nešto što prevazilazi regionalne razmere.
Autor je glavni urednik časopisa "Rusija u globalnoj politici"
Izvor: globalaffairs.ru
Prevod: Želidrag Nikčević/Novi Standard
Komentari čitatelja
na naše novosti