trump
Tramp je zauzeo čvrst stav da, bez obzira na ishod konfrontacije sa Iranom - bilo kroz brzu kapitulaciju ili dužu primenu vojne sile - on mora da izađe iz tog sukoba izgledajući "snažno". Ali kakve su realne perspektive za takav ishod?

Diplomatski pregovori održani u četvrtak, 26. februara - uprkos optimističnom tonu posrednika i pregovarača - potvrdili su suštinski zastoj. Zahtevi Sjedinjenih Država upućeni Iranu bili su sledeći:
  • potpuno demontiranje nuklearnih postrojenja u Fordou, Natanzu i Isfahanu;
  • prenos celokupnog obogaćenog uranijuma u Sjedinjene Države;
  • ukidanje svih vremenskih ograničenja ("sunset clauses") i uvođenje trajnih restrikcija;
  • prihvatanje nultog obogaćivanja uranijuma, pri čemu bi jedino Teheranski istraživački reaktor mogao da ostane u funkciji;
  • minimalno ublažavanje sankcija u početnoj fazi, dok bi dalje olakšice usledile tek nakon potpune primene dogovora.
Očigledno je da su ovi zahtevi formulisani tako da blokiraju, a ne da omoguće diplomatsko rešenje. Oni odražavaju strategiju zasnovanu na duboko ukorenjenoj pretpostavci o iranskoj slabosti - pretpostavci da će se, suočen sa demonstracijom američke vojne sile, Teheran neminovno povući i kapitulirati. Ta hipoteza je od početka bila obojena ohološću. Ispostavilo se da je očigledno pogrešna, jer je Teheran - očekivano - odbacio američke zahteve:
  • Iran je insistirao na priznanju svog prava (prema Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja - NPT) da obogaćuje uranijum u civilne svrhe;
  • odbacio je koncept "nultog obogaćivanja";
  • odbio je da obogaćeni uranijum prebaci van svoje teritorije;
  • naglasio je da svaki sporazum mora da uključi priznanje prava na obogaćivanje i značajno ublažavanje sankcija. Iran takođe odbacuje ideju o trajnim ograničenjima.
Ipak, ton nakon završetka razgovora bio je izrazito optimističan. Glavni iranski pregovarač, ministar spoljnih poslova Aragči, izjavio je: "Današnja runda bila je najbolja do sada. Jasno smo predstavili svoje zahteve." Iranska strana želela je da i domaćoj i međunarodnoj javnosti stavi do znanja da je u pregovorima učestvovala ozbiljno i iskreno.

Međutim, izveštaji iz Sjedinjenih Država ukazuju na to da je odluka o napadu već bila doneta tokom samita u Mar-a-Lagu 29. decembra 2025. godine, na sastanku između Netanjahua i Trampa. Iransko rukovodstvo je dobro razumelo da čak ni razumni ustupci koje bi Iran mogao ponuditi u pregovorima ne bi obezbedili Trampu brzu političku "pobedu" kakvu je želeo. Tim pre što je Iran insistirao da njegova raketna odbrana nije predmet pregovora.

Iako je nuklearni program Irana stavljen u središte razgovora, američki državni sekretar Rubio je - uoči poslednje runde pregovora - naglasio da iz perspektive Vašingtona pretnja iranskih balističkih raketa predstavlja "ključnu komponentu koja se ne može zanemariti".

Ipak, ta tvrdnja deluje malo verovatno i poklapa se sa izveštajima iz izraelske štampe, prema kojima je nakon decembarskog susreta sa Trampom upravo Netanjahu zahtevao da Sjedinjene Države udare na iranske balističke rakete - i da uništavanje iranskog raketnog arsenala ima prioritet u odnosu na napade na nuklearna postrojenja. Isti izvori navode da je Tramp prihvatio taj kategorični zahtev.

U celini gledano, Tramp je ostao čvrsto pri stavu da, bez obzira na ishod konfrontacije sa Iranom - bilo kroz iransku kapitulaciju ili vojnom silom - on mora da izađe iz tog sukoba izgledajući "snažno" i sa istorijskim uspehom koji može da predstavi kao sopstveno dostignuće.

Opravdanje rata

Sa propašću diplomatije, sukob se pomerio iz sfere strateške kalkulacije i realpolitike u oblast psihološkog oblikovanja narativa. Postavilo se pitanje: kako predstaviti rat bez jasnog razloga sve skeptičnijoj američkoj javnosti? I kako pokrenuti rat na način koji će Trampu doneti psihološku prednost uoči izbora za Kongres?

Otud i apsurdne tvrdnje Trampa da Iran radi na razvoju interkontinentalnih balističkih raketa kojima bi mogao napasti teritoriju Sjedinjenih Država. U toj psihološkoj priči Tramp ne spasava samo Izrael - već i Ameriku.

Ovakva logika psihološke pripreme javnosti naterala je podeljeni Trampov tim da se sve više udaljava od realnosti, u potrazi za uverljivim povodom (casus belli) koji bi opravdao vojni udar na Iran. Uprkos Rubiovim tvrdnjama, Iran ne preti Sjedinjenim Državama interkontinentalnim raketama. Iran uopšte ne predstavlja direktnu pretnju Americi - niti poseduje nuklearno oružje.

Kako primećuje Vil Šrajver: "Ovo je američki rat po izboru. Ovaj rat - i sve njegove posledice - na teretu su Sjedinjenih Država. Ovo je Trampov rat. On je započet trećeg januara 2020. godine direktnom naredbom Donalda Trampa."

Međutim, u Trampovom okruženju se smatra da bi otvoreno priznanje da je napad na Iran motivisan učvršćivanjem izraelske hegemonije na Bliskom istoku bilo politički neprihvatljivo za američko biračko telo, koje je sve skeptičnije prema žrtvama i sve osetljivije na Trampovo stavljanje izraelskih interesa ispred američkih. Nedostatak ubedljivog opravdanja za rat postao je toliko izražen da su američki zvaničnici, prema izveštajima, prihvatili ideju da Izrael prvi izvede napad - kako bi se rat protiv Irana učinio "politički prihvatljivijim" za domaću javnost.

Ana Barski je prošle nedelje u hebrejskom listu "Maariv" napisala da predlog da Izrael "udari prvi" deluje istovremeno i ironično i zastrašujuće, jer opisuje scenario u kojem Izrael svesno i namerno postaje početni okidač poteza čiji je glavni cilj da proizvede psihološki efekat u Sjedinjenim Državama. Tramp je u početku verovao da će samo gomilanje američkih vojnih snaga biti dovoljno za psihološko zastrašivanje Irana i da je kapitulacija praktično unapred zagarantovana. Vitkof je to otvoreno rekao na Fox News-u: Tramp je bio zbunjen i frustriran što Iran već nije kapitulirao uprkos ogromnom raspoređivanju američkih snaga u regionu.

Ali postojao je i drugi problem. Za Trampa, koji često govori o "neverovatnoj američkoj vojnoj moći", bilo je uznemirujuće što su se pojavile informacije da Sjedinjene Države, uprkos koncentraciji snaga, nemaju vojni kapacitet da izvedu više od četiri do pet dana intenzivnih vazdušnih napada na Iran - ili nedelju dana udara manjeg intenziteta. Kasnije je protivrečio sopstvenim generalima.
"Ovaj rat - i sve njegove posledice - na teretu su Sjedinjenih Država. Ovo je Trampov rat", piše Šrajver
Generali su mu, međutim, predstavili daleko složeniju sliku: nisu bili spremni da garantuju smenu režima u Iranu; nije bilo izvesnosti koliko bi kampanja trajala; a reakcija Teherana i posledice po region bile su nepredvidive. Verovatno je Tramp, uprkos tim upozorenjima, zamišljao - ili se nadao - kratkom i krvavom ratu koji bi trajao nekoliko dana, nakon čega bi mogao da proglasi "pobedu" i pokuša da manevriše ka prekidu vatre, dok bi medijski naslovi objavljivali još jedan "Trampov mir".

Međutim, ratovi se nikada ne određuju samo voljom jedne strane. Iran je upozorio da će u slučaju napada pokrenuti sveobuhvatni rat - ne samo unutar svoje teritorije, već širom regiona. Već prvog dana rata Iran je to i učinio: napao je američke baze širom Persijskog zaliva - vojne baze SAD gore i dime se pred očima sveta. Velike naftne kompanije upravo su obustavile isporuke kroz Ormuski moreuz.

Tramp - tačnije Netanjahu - upravo je pokrenuo rat na više frontova, sa napadima na Izrael iz više pravaca (iz Irana, Jemena, Iraka...). Dug rat je sada verovatniji od kratkog. Tramp se našao u poziciji "cugcvanga". Primoran je da povuče potez protiv Irana, ali tim potezom samo pogoršava sopstveni položaj. Prema izveštajima, "mnogi u Pentagonu veruju da bi Sjedinjene Države mogle da se suoče sa generacijskom katastrofom ako se previše angažuju u velikom sukobu sa Iranom".

Izlazna strategija

Ipak, ideološki zamah za napad - koji dolazi iz kruga oko Netanjahua i njegovih saveznika i donatora u Sjedinjenim Državama - pokazao se snažnim. Oni američki napad vide kao "priliku koja se ukazuje jednom u generaciji" da se prekroji geostrateška karta regiona i Iran pretvori u prozapadnog saveznika Izraela u novoj koaliciji protiv islamskog radikalizma. Takve ideje, ma koliko zvučale fantastično, ne treba olako odbaciti. One su duboko ukorenjene u kulturi i u različitim eshatološkim uverenjima.

Logistika rata ima sopstvenu inerciju: kada se "opruga" vojnog raspoređivanja jednom oslobodi, potreban je ogroman napor da bi se proces zaustavio. Na početku Prvog svetskog rata evropski lideri nisu uspeli da zaustave mehanizam mobilizacije, između ostalog, zbog ograničenja železničkog sistema. Zaustavljanje ratne dinamike velikih razmera izuzetno je teško.

Pokrenuvši ovakvo globalno ispitivanje snage, Tramp više neće moći - poput kralja Kanuta - da naredi plimi da se povuče. On je pokrenuo događaje koji će oblikovati buduću geopolitiku sveta. Sudbina Kine, Rusije i Irana može se naći na tasu vage.

I ekonomski poredak je doveden u pitanje. Trampovo rešenje za dužničku krizu u velikoj meri počiva na trgovinskom ratu. Sposobnost carina da ublaže američki dug zavisi od dominacije dolara, a ta dominacija se u velikoj meri oslanja na mit o nepobedivosti američke vojne sile.

Ali pošto je Iran praktično razotkrio Trampov blef, on se suočava sa ponižavajućim izborom: ili da se povuče i pokuša da proglasi prevremenu pobedu - kao u "dvanaestodnevnom ratu" - ili da prihvati rizik da američka vojska bude doživljena kao "papirni tigar", što bi moglo izazvati potrese na finansijskim tržištima.

Tramp je iskreni pristalica Izraela, ali se nalazi na korak od toga da upravo na ovom pitanju potopi sopstveno predsedništvo. Možda, uostalom, nije ni imao izbora.

Prevod: Mihailo Bratić/Novi Standard
Izvor: eurasiareview.com