Kao i većina ljudi na zapadnoj hemisferi, probudio sam se 28. februara zatečen bujicom snimaka, izveštaja i glasina koje su stizale sa Bliskog istoka. Sjedinjene Američke Države i Izrael izveli su tokom noći iznenadni napad na Iran (nakon što su se tržišta zatvorila za vikend), zasipajući iranske ciljeve masovnim vazdušnim udarima.
Prema izraelskim izveštajima koji su kasnije potvrđeni, vrhovni vođa Irana, Ali Hamnei - dugogodišnja ključna figura regionalne politike - bio je mrtav. Nekoliko sati kasnije, Iran je uzvratio raketnim napadima na mete širom regiona, uključujući Izrael, američke baze i države Zaliva. Igra je počela.
U nedeljama koje su u međuvremenu protekle, rat sa Iranom prati analitička pometnja koja postaje gotovo neuhvatljiva. U izvesnom smislu, to je već ugrađeno u sam sukob, imajući u vidu njegove aktere. Izrael je, blago rečeno, kontroverzna država koja zauzima nesrazmerno veliki deo pažnje u Sjedinjenim Američkim Državama. U zavisnosti od toga koga pitate, Izrael je ili proročki određen politički izaslanik Svemogućeg Boga, koji Sjedinjene Države imaju svetu obavezu da brane, ili otvoreno zlonameran parazit koji manipuliše američkom vladom kombinacijom finansiranja kampanja, verskih obmana i ucena.
Sve je to i samo po sebi dovoljno problematično i neminovno zamagljuje razgovor o tome zašto i na koji način se rat vodi. Da stvar bude još gora, administracija Donalda Trampa pokazala se neobično slabom u komunikaciji i saopštavanju motiva i konkretnih ciljeva ovog sukoba.
U roku od jedva nedelju dana iznošena su obrazloženja koja su se kretala od potrebe da se predupredi iranski prvi udar, preko uništavanja iranskih konvencionalnih raketnih kapaciteta, sprečavanja iranske nuklearizacije, obezbeđivanja iranskih prirodnih resursa, preventivnog delovanja uoči iranske odmazde nakon izraelskog prvog udara, pa sve do - naravno - promene režima.
Pitanje cilja
Uopšteno govoreći, nije bilo preciznosti oko toga da li je cilj potpuno uništenje iranske države ili tek njeno "obezzubljivanje" - razaranjem udarnih kapaciteta i industrijske baze. Da stvar bude još složenija, mnogi od motiva koje je iznosila administracija Donalda Trampa direktno su protivrečili izjavama njenih ključnih članova.
Dok je državni sekretar Marko Rubio tvrdio da su Sjedinjene Države bile prinuđene da deluju zbog izraelskih planova za napad na Iran, Tramp je, prilično neubedljivo, izjavio suprotno - da je upravo on naterao Izrael na taj korak. Zvaničnici Pentagona su, u međuvremenu, saopštili Kongresu da nemaju dokaze da je Iran planirao preventivni napad.
Međunarodna agencija za atomsku energiju tvrdi da Iran uopšte nema strukturisan program nuklearnog naoružanjaNaravno, iranski nuklearni program je u Vašingtonu uvek povod za zabrinutost, ali iznenadna uzbuna zbog navodne iranske nuklearizacije je u suprotnosti sa samouverenim tvrdnjama da su prošlogodišnji udari na postrojenje za obogaćivanje u Fordou vratili taj program godinama unazad. Istovremeno, Međunarodna agencija za atomsku energiju tvrdi da Iran uopšte nema strukturisan program nuklearnog naoružanja, što bi bilo u skladu sa fetvom pokojnog Hamneija kojom se zabranjuje posedovanje nuklearnog oružja.
Stoga ne čudi što se gotovo niko ne može saglasiti oko toga šta se zapravo dešava. Činjenična osnova rata je fragmentarna i neujednačena, pa stvara neku vrstu geostrateškog Roršahovog testa u kojem svako vidi ono što želi da vidi.
Najvatreniji evangelistički cionisti u Sjedinjenim Državama (poput Rafaela Edvarda Kruza) u svemu vide verski nadahnut krstaški pohod za bezbednost Izraela. Manje zaneseni posmatrači u tome prepoznaju još jednu demonstraciju čvrste spoljne politike administracije Donalda Trampa, kojom se uklanja dugotrajna bezbednosna pretnja. Skeptici prema Izraelu kreću se u rasponu od razumne tvrdnje da je američka spoljna politika delimično pod uticajem Izraela, pa sve do apsurdnih ideja da je Tramp ucenjen nekakvom maglovito definisanom spregom Mosada i Epstina.
Mnogi Trampovi birači, iako podozrivi prema ratovima, jednostavno smatraju da je predsednik zaslužio njihovo poverenje; spremni su da se nadaju najboljem ishodu i da svoje sumnje ostave po strani u slučaju pobede. Komentatorska scena "Otpora", okupljena oko Njujork tajmsa i sličnih medija, dobija još jednu potvrdu za svoju tezu o poremećenoj, militantnoj, kvazifašističkoj Trampovoj administraciji.
Konačno, najoštriji kritičari i protivnici američke imperije gotovo zlorado posmatraju ono što doživljavaju kao oholu američku ratnu mašinu koja je konačno sama sebi postavila zamku, započinjući rat za koji veruju da ga Iran uverljivo dobija.
Moj pristup ovim pitanjima prilično je drugačiji i polazi od pretpostavke da su Izrael, Sjedinjene Države i Iran u suštini prilično "normalne" države, prevashodno usmerene na bezbednost i uvećanje sopstvene moći. Izrael je, doduše, specifična država, obeležena onim što sam nazvao eshatološko-garnizonskom ideologijom, i ima nesrazmerno veliki uticaj u američkoj politici, ali su njegove mogućnosti znatno ograničenije nego što to pretpostavljaju i njegovi najveći poklonici i najžešći kritičari.
On nije ni "Božje milo čedo", niti prokleti izvor svih naših nevolja, već država koja pre svega nastoji da obezbedi sopstvenu sigurnost i ojača svoj regionalni položaj u odnosu na suparnike. Slično tome, Iran - iako jedinstvena klerikalna država - ipak ostaje država.
Ako prihvatite ovu polaznu pretpostavku - da se, u konačnici, suočavamo sa tri države koje možemo razumeti na taj način - verujem da se niz događaja sasvim lepo uklapa i da ga možemo pratiti korak po korak. Da li će nas taj niz odvesti tamo gde želimo, sasvim je drugo pitanje.
Bibijev pohod
Dugotrajno neprijateljstvo između Irana i izraelsko-američkog bloka trajna je odlika regionalnih odnosa i ne zahteva poseban uvod. Ključno pitanje koje treba da pokrene svaku raspravu o ratu sa Iranom nije toliko "zašto", već pre svega: zašto baš sada?
Da bismo na to odgovorili, potrebno je da se prisetimo događaja koji su tokom poslednjih nekoliko godina doveli do ovog rata, počev od operacije Hamasa u Izraelu, sedmog oktobra 2023. U godinama koje su usledile, Izrael je krenuo u svojevrsni geostrateški "krvavi pohod" protiv regionalnih pretnji i rivala. Te operacije nisu samo rezultirale likvidacijom čitavog niza visokorangiranih protivničkih kadrova, već su i razorile žarišta na izraelskim granicama i stavile Iran u defanzivan položaj.
Za Amerikance koji često nisu upoznati sa ključnim akterima i političkim frakcijama na Bliskom istoku, ovi događaji se lako slivaju u jednu nejasnu celinu. Posmatrano u celini, međutim, izraelski uspesi u poslednje vreme zaista su upečatljivi. Od kraja 2023. Izrael je likvidirao veliki deo vrha Hamasa, uključujući Jahju Sinvara, Muhameda Sinvara, Marvana Isu, Saleha al-Arurija, kao i šefa političkog krila Hamasa, Ismaila Hanijea, koji je ubijen u Iranu.
U Libanu su eliminisani brojni ključni ljudi Hezbolaha, uključujući dugogodišnjeg lidera Hasana Nasralaha, visoke komandante poput Fuada Šukra, kao i šefa Centralnog saveta Nabila Kauka - da i ne pričamo o razaranju terenske komandne strukture u zloglasnim operacijama sa eksplozivnim pejdžerima. Konačno, Izrael je likvidirao i izvestan broj visokih iranskih oficira, uključujući generale Revolucionarne garde kao što su Mohamed Bageri, Amir Ali Hadžizade, komandant Kuds snaga Esmail Kani i šef garde Hosein Salami, u vazdušnim udarima od prošlog juna.
Ova impresivna serija "obezglavljivanja" poklopila se sa razaranjem Gaze i padom Asadove vlade u Siriji. Ovo drugo je bilo posebno značajno, jer je ne samo uklonilo važnog iranskog saveznika sa scene, već je i ozbiljno narušilo iranske veze sa proksi-akterima poput Hezbolaha, stvarajući svojevrsnu izolovanu "tampon-zonu" između Irana i Libana.
Ova rasprava lako može skliznuti u drugom pravcu. Usredsređenost na humanitarnu katastrofu u Gazi i ogroman broj žrtava je razumljiva, a izraelski "lov na glave" lako priziva slike mučeništva, pri čemu protivnici Izraela često tumače da je Tel Aviv upao u zamku likvidirajući ličnosti poput Sinvara i Nasarlaha.
Klijent-patron veza
To, naravno, može biti zanimljivo za nekoga. Ono što je, međutim, ključno jeste da je Izrael uspeo da sistematski oslabi protivničko rukovodstvo i ozbiljno uzdrma strateški položaj Irana, uz relativno male troškove na svojoj strani. Iranski osvetnički udari u takozvanom "Dvanaestodnevnom ratu", iako medijski upečatljivi, očigledno nisu uspeli da obnove odvraćanje u korist Irana. Izraelski "krvavi pohod" ne samo da je gurnuo Iran u defanzivu razbijanjem njegovih savezničkih mreža, već je i nagovestio model po kome bi i sam Iran mogao biti doveden na ivicu.
Pa zašto baš sada? Odgovor je, čini mi se, prilično jednostavan: Iran je, nakon izraelskog niza udara i urušavanja svoje pozicije u Siriji, delovao ranjivo kao nikad ranije. Suočeni sa izborom između pokušaja da sada, uz američku podršku, nanesu odlučujući udarac Iranu, ili da mu dozvole da obnovi snagu, Izraelci u suštini nisu imali pravu dilemu. Momentum njihovih nedavnih uspeha prirodno ih je uveo u ovaj rat.
Za Sjedinjene Države, uključivanje je bilo praktično unapred određeno. Onog trenutka kada je izraelska vlada saopštila svoju rešenost da deluje, Vašington se našao pred izborom između ranog učešća ili prepuštanja kontrole nad tokom događaja, uz čekanje iranske odmazde. To, opet, i nije bio pravi izbor: bilo je očigledno poželjnije zadržati kontrolu nad tempom i zadati što snažniji mogući prvi udar.
Na prvi pogled, to kao da potvrđuje primedbu da je američka spoljna politika u velikoj meri "zarobljena" izraelskim interesima, uz prateći osećaj da je moćna Amerika svedena na ulogu klijenta Tel Aviva. Istina je da Izrael ima nesrazmerno veliki uticaj u američkoj politici i značajne poluge kojima može podstaći američko vojno angažovanje.
No, ako mi je dozvoljeno da odigram ulogu "đavoljeg advokata", ipak treba primetiti da ovaj odnos nije ništa naročito neobično. Naprotiv, klijentske države (poput Izraela) često imaju značajan uticaj na svoje veće i moćnije saveznike (poput Sjedinjenih Država), jer mogu da izazovu bezbednosne krize koje primoravaju pokrovitelja da reaguje. Britanski patrioti su 1914. mogli da negoduju što Ujedinjeno Kraljevstvo biva uvučeno u rat zbog obaveza prema Belgiji, ali to nije suštinski menjalo odnos moći između Brisela i Londona. Slično tome, ni Rusija nije bila igračka srpske vlade, iako je ušla u rat zbog Srbije.
Ideja da bi Sjedinjene Države mogle ostati potpuno neutralne u visokointenzivnom sukobu između Irana i Izraela nikada nije bila realna, posebno imajući u vidu veliku verovatnoću da bi Iran na izraelski napad uzvratio udarima po američkim bazama u regionu. Izrael i Sjedinjene Države čine, hteli mi to ili ne, čvrsto povezan blok na Bliskom istoku, tako da izraelske vojne akcije gotovo neizbežno povlače i američko učešće. Uz dovoljno čvrstu odlučnost Izraela da deluje, to učešće može biti i preventivno.
Imajući u vidu uspehe koje je Izrael postigao tokom poslednje dve godine - obezglavljujući i "obezzubljujući" iranske saveznike, posmatrajući raspad sirijske države i nanoseći udare samom Iranu bez efektivnog obnavljanja odvraćanja sa iranske strane — jasno je da su izraelski lideri procenili da se ukazala prilika da se Iranu nanese težak, možda i konačan udarac: eliminacijom vrha režima, uništavanjem značajnog dela udarnih kapaciteta i industrije, te slabljenjem ili uništenjem protivvazdušne odbrane.
Izrael je nedvosmisleno iskazao nameru da deluje u onome što je video kao ključni "prozor prilike", a njegova akcija je preventivno povukla i američko učešće. Svako razumevanje neposrednog povoda za ovaj rat mora, stoga, početi ne od bizarnih teorija o "crvenim junicama", već od Bibijevog višegodišnjeg "krvavog pohoda", koji je istovremeno stvorio uslove za konačno slabljenje iranske države i ponudio model kako se to može izvesti.
Bombardovanje vakuuma
S obzirom na odluku izraelsko-američkog bloka da deluje - i to odmah - obrisi same vojne operacije počinju da se razaznaju. Uopšteno govoreći, prve udare na Iran možemo podeliti u dve šire kategorije: udari na režimske i udari na vojne ciljeve, sa dvostrukim ciljem da se iranska država "obezzubi" i "obezglavi". Iako to možda nije odmah očigledno, ova dva cilja su tesno povezana i nominalno se međusobno podržavaju.
Dosadašnje udare karakteriše snažan fokus na degradaciju iranske protivvazdušne odbrane i sposobnosti za održavanje obima napada - što podrazumeva ne samo gađanje lansera, već i skladišta i proizvodnih objekata za udarne sisteme. Prvih nekoliko dana napada - tokom kojih je utrošeno hiljade komada municije - postigli su se uspesi u smanjenju obima iranskih mogućnosti za napad, ali je taj napredak usporen kako su Iranci preusmerili napore na očuvanje platformi za laniranje.
Degradacija iranske PVO donela je dominaciju u vazduhu - definisanu kao značajnu prednost u vazduhu i pristup neprijateljskom vazdušnom prostoru - ali Iran i dalje zadržava neka sredstva odbrane koja onemogućuju potpunu vazdušnu supremaciju, koja se generalno definiše kao nemogućnost neprijatelja da ometa vazdušne snage u operativnom području.
Ključno pitanje koje mora biti jasno razjašnjeno jeste da li se iranske udarne sposobnosti i protivvazdušna odbrana uništavaju u kontekstu operativnih ili strateških ciljeva. Ovo možda zvuči kao cepidlačenje, ali molim čitaoca za strpljenje. Ono što razmatramo jeste da li se iranske sposobnosti degradiraju trajno, u okviru doslednog trenda, ili su samo privremeno potisnute. Razlika između ovoga je značajna.
Obim iranskih udara je očigledno opao, iako Iran i dalje lansira rakete i dronove na stabilnom osnovnom nivou. Do određene mere, to je i posledica iranske odluke da očuvaju lansere i izbegnu preterano izlaganje svojih resursa, kao i "logistike poslednje faze", kada im je teško premestiti sredstva do lansirnih pozicija u uslovima neprijateljske vazdušne supremacije.
Efektivno potiskivanje iranskih udarnih sposobnosti bilo bi veoma korisno za smanjenje tereta za izraelsko-američku protivvazdušnu odbranu i omogućilo bi nastavak udarne kampanje na Iran. Međutim, to ne bi trajno neutralisalo iransko odvraćanje niti omogućilo nesmetane izraelske udare na režimske ciljeve bez straha od odmazde.
Drugim rečima, potiskivanje iranskih udarnih sistema ima operativne posledice na kratak rok, dok bi masovno smanjenje njihovih kapaciteta značilo efikasno "obezzubljivanje" države, uništenje osnove za buduće odvraćanje i dugoročnu mogućnost Izraela da deluje bez ograničenja. Štaviše, uništenje iranskih udarnih sposobnosti predstavlja samostalan ratni cilj, naročito za Izrael, dok je potiskivanje udarne aktivnosti operativna mera u službi postizanja drugih ciljeva.
Istovremeno, režimski ciljevi u Iranu bili su snažno napadnuti. Ubistvo Hamneija, naravno, predstavlja "vrhunac" iz izraelske perspektive, ali ova akcija se tu nije zaustavila. Tokom noći 16/17. marta, u vazdušnim udarima je ubijen šef Nacionalnog saveta za bezbednost Irana, Ali Laridžani. U međuvremenu, sin Alija Hamneija i navodni naslednik na mestu vrhovnog vođe, Modžtaba Hamnei, prema različitim izvorima, se nalazi u komi, nedostaje mu noga, deformisan je ili pak, kako se tvrdi, gej.
Udari na iranske režimske i vojne ciljeve formiraju međusobno podržavajuću spregu povratnih efekata, osmišljenu da pokrene spiralu degradacije širih kapaciteta iranske države. Odnosno, degradiranje iranske protivvazdušne odbrane i udarne sposobnosti omogućiće izraelsko-američke udare na režimske ciljeve bez rizika. Na papiru, potpuno "obezzubljen" i bespomoćan Iran, bez sposobnosti za uzvratne udare i bez funkcionalne PVO, može se gađati po volji, a država može biti gurnuta do same ivice provalije kroz kontinuirane udare na visoke kadrove.
Sa druge strane, udari "obezglavljivanja" osmišljeni su da poremete iransko komandovanje i kontrolu i degradiraju organizovano vođenje borbe, tako da se vojni ciljevi mogu sistematski locirati i iscrpljivati. Da upotrebim jednu "reptilsku" analogiju: zmija bez zuba može se bezbedno držati, a zmija koja je pokrivena po glavi može se bezbedno "obezzubljivati". Ovo je osnovna logika.
To nas dovodi do prilično rasutog i neujednačenog predstavljanja američkih ratnih ciljeva, naročito kada je reč o porukama koje dolaze iz Vašingtona. U najmanju ruku, te poruke su bile sve samo ne dosledne. U početku, predsednik Tramp je izražavao nadu da će se situacija u Iranu odvijati po uzoru na Venecuelu - da će munjevito "obezglavljivanje" režima dovesti do formiranja nove rukovodeće grupe u okviru postojeće državne strukture, mada u potpunosti prilagodljive američkim zahtevima.
Potom je usledio izvesni osećaj zbunjenosti zbog toga što je iransko rukovodstvo postalo nedefinisano i fluidno, uz čuvenu opasku da su ljudi koji su važili za moguće naslednike - ubijeni. To je zatim ustupilo mesto mlako formulisanom pozivu na ustanak, kao da se računalo na to da će iranski narod sam obaviti posao. Danas, Tramp izražava razočaranje izborom Modžtabe Hamneija i prilično ležerno nagoveštava da bi i mlađi Hamnei mogao jednostavno da bude ubijen.
Ovi različiti pravci deluju međusobno protivrečno, i mnogi su frustrirani time što Vašington ne daje jasan odgovor na pitanje da li teži promeni režima u Iranu. Međutim, može se tvrditi da je upravo to - signal američke ravnodušnosti prema ishodu.
Za Belu kuću nije od presudnog značaja da li će postojeća država pristati na američke zahteve (za sada labavo definisane kao "bezuslovna predaja") ili će se jednostavno raspasti. U oba slučaja, unutrašnji haos i teško narušavanje državnih kapaciteta trebalo bi da oslabe Iran za čitavu jednu generaciju. Nije stvar u tome da Bela kuća ne zna da li želi promenu režima - već u tome da joj to nije naročito važno.
Američka strategija, shodno tome, deluje kao nešto više od puke primene sile nad vakuumom moći: bombardovanje se nastavlja sve dok se država ne uruši, ne kapitulira ili joj sposobnost da uzvrati i da se ponovo konsoliduje ne bude toliko razorena da razlika između tih ishoda izgubi svaki značaj.
Iz američke perspektive, to naizgled obezbeđuje fleksibilnost i oslobađa Sjedinjene Države obaveze da se vežu za određene iranske političke frakcije, oblike vlasti ili konkretne aktere. Jedna od navodnih prednosti jeste i to što se time u potpunosti zaobilazi uobičajeni spoljnopolitički aparat. Izbegavajući obavezivanje za bilo kakav konkretan politički ishod u Iranu i usredsređujući se na materijalno slabljenje države, Tramp izbegava čvrste obaveze i zadržava formalnu fleksibilnost. Bombardovati državu dok se ne uruši ili "ne dovede u red", a u oba slučaja ona će biti trajno oslabljena. Tako je dakle u teoriji, na papiru.
Pozicija Teherana
Razumevanje iranske strategije, koliko god to zvučalo neobično, nešto je jednostavnije. Izraelsko-američki plan počiva na dvostrukom nastojanju da se iranski režim razoruža i "obezglavi", uz bombardovanje vakuuma moći sve dok ono što iz njega izroni ne postane bezopasno i pokorno.
Nasuprot tome, Iran sledi sopstvena dva cilja: opstanak režima i obnavljanje odvraćanja putem asimetrične eskalacije. Sjedinjene Države su želele sprint - scenario u kojem bi nekoliko nedelja (ili čak svega četiri dana) intenzivnih vazdušnih udara bacilo Iran na kolena. Umesto toga, Teheran nastoji da rat pretvori u maraton, računajući da njegov režim ima dovoljno unutrašnje kohezije da izdrži i nadživi izraelsko-američki pritisak, istovremeno postepeno destabilizujući Persijski zaliv i nanoseći asimetrične ekonomske troškove gušenjem saobraćaja kroz Ormuski moreuz.
Srž stvari, kao i prvi jasan signal nastajuće iranske strategije, bio je masivan raketni baraž koji je Iran u prvim danima rata usmerio na ciljeve širom zaliva. Horizontalna eskalacija, koja je obuhvatila i arapske zemlje domaćine američkih vojnih kapaciteta, prema rečima predsednika Trampa bila je prilično šokantna - iako, realno, nije trebalo da bude. Mnogo se govorilo o naglom padu obima iranskih udara nakon tih prvih dana, i nesumnjivo je da je Iran izgubio značajan broj lansirnih sistema. Ipak, može se tvrditi da takvo tumačenje promašuje suštinu iranske eskalacione igre.
Obim lansiranja u prva 72 časa praktično je garantovao velike gubitke među lansirnim sistemima. Ogroman broj sredstava koje je Iran rasporedio u početnoj fazi stvorio je širok i lako uočljiv operativni otisak pred protivnikom sa izrazitom vazdušnom nadmoći, ali gubitak tih mobilnih lansera bio je svesno preuzet rizik.
To je bilo usklađeno sa iranskim pripremama za poremećaj komandovanja u ranim danima rata - komandantima na terenu unapred su izdata uputstva da deluju po prethodno definisanim naređenjima. Takozvana "mozaička odbrana" u međuvremenu je donekle precenjena (budući da izgleda da centralizovana komanda i kontrola ipak postoje), ali suština je jednostavna: Iran je računao na prekid u komandovanju i prihvatio gubitak velikog broja lansirnih sistema kako bi u prvih 72 časa naneo što veći broj udara.
Cilj je bio snažan početni udar, čak i u uslovima narušene centralne komande i gubitka komandanata, uz horizontalnu eskalaciju koja bi u sukob uvukla ne samo Izrael i američke baze, već i države Zaliva.
Nakon toga usledili su kontinuirani, iako manjeg obima, udari čiji je cilj postepeno iscrpljivanje i trošenje protivvazdušne odbrane širom zaliva. U ovom trenutku deluje da će Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati prvi praktično ostati bez zaliha presretačkih raketa, a s obzirom na to da se i Sjedinjene Države suočavaju sa sopstvenim ograničenjima resursa, brza dopuna tih zaliha nije izvesna. Iscrpljivanje protivvazdušne odbrane u regionu uskoro će otvoriti prostor za uspešne iranske udare većih razmera na energetsku i lučku infrastrukturu.
Ovo će se potpomoći na tekuće napore da se uguše pomorski tokovi kroz Ormuski moreuz - što je problem za koji Sjedinjene Države i Izrael imaju ograničene poluge delovanja. Metode koje Iran može da koristi kako bi "zapušio" moreuz relativno su jeftine, a izuzetno ih je teško neutralisati; tu spadaju pomorske mine, brzi čamci natovareni eksplozivom i bespilotne letelice.
Potpuno suzbijanje takvih sredstava zahtevalo bi kako inženjerijske kapacitete za borbena dejstva, kojih trenutno nedostaje, tako i direktno projektovanje vojne sile u iranski priobalni pojas. Nije zato čudo što Bela kuća sada grčevito traži bilo kakvog saveznika - čak i Kinu - koji bi mogao da pomogne u ovom zahtevnom zadatku. Za sada, međutim, teško je pronaći one koji su spremni da se uključe.
Cilj svega ovoga, iz perspektive Teherana, jeste da se sprint pretvori u maraton - u kome Iran steže jednu od ključnih ekonomskih arterija gađajući energetsku i lučku infrastrukturu u Persijskom zalivu i istovremeno guši pomorski saobraćaj kroz moreuz. U izvesnom smislu, ovaj pristup nije previše različit od ukrajinske strategije u ratu: nanošenje asimetričnih troškova kako bi se izborio povoljniji mirovni ishod. Čak su i sredstva u velikoj meri slična, pri čemu značajan deo posla obavljaju bespilotne letelice.
Razlika je, međutim, u tome što Persijski zaliv nema stratešku dubinu kakvu ima Rusija, a Iran, za razliku od Ukrajine, raspolaže ekonomskom polugom vrednom više biliona dolara, i to na dohvat ruke. To dovodi do gotovo farsične situacije u kojoj Sjedinjene Države faktički tolerišu prodaju iranske i ruske nafte, nastojeći da ublaže poremećaje na tržištu.
Ovo stvara ozbiljnu dilemu za Sjedinjene Države. Predsednik Tramp ima mogućnost da proglasi pobedu i povuče se, ali Iran je spreman da nastavi da jednostrano ometa prolaz kroz moreuz onoliko dugo koliko bude mogao - sve dok ne izdejstvuje formalni mirovni sporazum.
Ovaj drugi aspekt iranske strategije je posebno važan, jer Iran već živi sa posledicama neuspeha da uspostavi efikasan sistem odvraćanja. Njegove ograničene raketne razmene sa Izraelom prošle godine nisu to postigle, i za iranski režim je jednostavno neprihvatljivo da nastavi da deluje naivno ukoliko procenjuje da Izrael može da deluje nekažnjeno.
Iranska država želi da opstane, ali neće dugo opstati ako ne pokaže da može istovremeno da izdrži snažan američki udarac i da uzvrati nanošenjem asimetričnih troškova. Ona nastoji da preživi ovaj sukob, ali i da obezbedi da Izrael u skorijoj budućnosti ne obnovi neprijateljstva. U idealnom scenariju za Teheran, Iran bi se našao u poziciji da diktira uslove mira. Sjedinjene Države i Izrael verovali su da razoružavaju zmiju otrovnicu, ali Iranci pokušavaju da vode rat davljenja nalik stisku anakonde.
Zaključak: Udar u lice
Postoje dva čuvena citata, od ljudi koji su u svakom pogledu bili potpuno različiti, ali koji iznova potvrđuju svoju vrednost svaki put kada izbije novi rat. Veliki načelnik štaba pruske poljske vojske, Helmut fon Moltke Stariji, jednom je primetio da "nijedan ratni plan ne preživi prvi kontakt sa neprijateljem". Moltke je bio poznat po namerno labavo formulisanim operativnim naređenjima, koja su davala opšti okvir delovanja, ali su konkretnu realizaciju ostavljala otvorenom - kako bi potčinjeni mogli da se prilagode promenljivim okolnostima.
Bivši svetski šampion u teškoj kategoriji, Majk Tajson, istu ideju je izrazio znatno neposrednije: "Svako ima plan dok ne dobije udarac u lice." U ratu, svi dobiju udarac u lice.
Ono što smo ovde nastojali da skiciramo jesu dva radikalno različita poimanja rata u Iranu. Sa jedne strane stoji izraelsko-američka koncepcija vazdušne kampanje visokog intenziteta koja bombama "zasipa" vakuum, u nadi da će iz njega na kraju proisteći nešto prihvatljivo. Sa druge strane je iranski pristup zasnovan na izdržljivosti i nametanju ekonomskih troškova. U konačnici, međutim, oba pristupa podrazumevaju proračunate rizike - a nezgodna stvar kod rizika jeste to što se ponekad gubi.
Sasvim je moguće, na primer, da se iranska opklada na sposobnost države da izdrži pokaže kao pogrešna. Do sada je Iran demonstrirao mentalitet "sledeći u nizu" i spremnost da jednostavno apsorbuje gubitke. Država se nije raspala. Istina, izazvati kolaps države mnogo je teže nego što se često pretpostavlja, ali ostaje otvorena mogućnost da kontinuirani udari na infrastrukturu režima i njegov kadrovski sastav pokrenu spiralu urušavanja sposobnosti i disfunkcije komandovanja.
Srušena zgrada u Teheranu usled američko-izraelskih napada, 3. mart 2026. (Foto: Wikimedia commons/Tasnim News Agency/Hossein Zohrevand/CC BY 4.0)
S tim u vezi, "ortogonalna" priroda ovog rata - neobična trka između izraelsko-američkog sprintera i iranskog maratonca - dovodi nas do raskršća. Tempo rata se menja kako se početni šok vazdušnih udara postepeno stabilizuje. Američki nosači aviona se povlače radi remonta i popune. Znatan deo izraelsko-američke udarne mase već je utrošen. Sredstva se preraspoređuju kako postaje jasno da Sjedinjene Države nisu bile spremne da održavaju više ratišta istovremeno. Opšta slika pokazuje Iran sa značajno oslabljenim kapacitetima, ali sa očuvanom državom i preostalim polugama koje su, za sada, dovoljne da nastave strategiju "gušenja".
U narednim nedeljama i mesecima, ishod će biti određen dvema relativno jednostavnim stvarima: opstankom iranske države i njenom sposobnošću da nanosi asimetrične troškove kroz blokadu moreuza i udare na infrastrukturu u Zalivu. Odatle proizilazi nekoliko opštih scenarija.
Opcija 1: Iranska pobeda u moreuzu
Iran zadržava osnovne udarne sposobnosti i nastavlja da ograničava saobraćaj kroz Ormuski moreuz. Polovični i resursima ograničeni pokušaji Sjedinjenih Država da obezbede prolaz kroz moreuz ne daju rezultat, a Iran uspeva da održi dovoljan nivo pretnje pomorskom saobraćaju.
Rastući ekonomski troškovi, kao i nesposobnost Bele kuće da okupi koaliciju evropskih i azijskih saveznika, dovode do pregovaračkog mira u kome Iran uspeva da nametne uslove po kojima Sjedinjene Države obuzdavaju buduće izraelske akcije protiv njega. Predsednik Tramp bi u unutrašnjoj javnosti to verovatno mogao da predstavi kao pobedu - "postigao sam dogovor, moreuzi se otvaraju, i eliminisali smo Hamneija" - ali iranski režim opstaje netaknut, sa izgledima da ponovo uspostavi odvraćanje.
Opcija 2: Živo blato
Nespremne da se pomire sa gubitkom kontrole nad moreuzom, Sjedinjene Države pokušavaju da kroz opsežne operacije u priobalnom pojasu preuzmu kontrolu nad prolazom. U nedostatku dovoljne regionalne protivvazdušne odbrane i pouzdanih sredstava za suzbijanje dronova, Sjedinjene Države sopstvenom inercijom bivaju uvučene u ograničenu kopnenu operaciju, čime rat dobija novu dimenziju i potencijalno beskrajno trajanje. U ovom trenutku, ovo deluje kao najverovatniji scenario.
Opcija 3: Tramp pobeđuje Iran i "spoljnopolitički establišment"
Ispostavlja se da je moguće jednostavno bombardovati jednu državu dok se ne uruši ili ne počne da se ponaša onako kako želite. Finansijski slom ostavlja Korpus čuvara islamske revolucije bez mogućnosti da isplaćuje svoje pripadnike. U Teheranu izbijaju nemiri, a bezbednosne snage gube kontrolu.
Vladajuća struktura se raspada dok njeni članovi jedan za drugim stradaju pod ruševinama. Ne biva poražen samo Iran, već i američki spoljnopolitički establišment u celini: ispostavlja se da vam nisu potrebni ni izgradnja nacije, ni trupe na terenu, ni savetnici, ni nevladine organizacije, ni razvojni fondovi. Dovoljno je da bombardujete zemlju dok ne počne da funkcioniše u vašu korist. Ovo verovatno nije moguće. Ali ko zna?
Jedno je, međutim, jasno: Iran je do sada skupo platio svoju nesposobnost da uspostavi uverljivo odvraćanje. Ogroman arsenal konvencionalnih raketa i dronova, snažan bezbednosni aparat i mreža verskih saveznika - sve su to, na papiru, bili solidni garanti bezbednosti države, a ipak smo došli do toga da je rat stigao do samog Teherana.
U svakom scenariju u kojem iranska država opstane, izvesno je da će nastojati da pronađe mnogo snažnije i trajnije mehanizme odvraćanja. I letimičan pogled na noviju istoriju otkriva dugačak spisak uništenih država i propalih entiteta. Severna Koreja nije na tom spisku. Moguće je da će Iran početi da razmišlja "manje", a ne "više", i da će bezbednost potražiti u beskrajno malom prostoru unutar rascepljenog atoma.
Čovek često sretne svoju sudbinu upravo na putu kojim je krenuo da bi je izbegao.
* Veliki Serž je pseudonim američkog vojnog blogera ruskog porekla, stručnjaka za vojnu istorijuIzvor: Big Serge Substack
Prevod: Mihailo Bratić/Novi Standard
Komentari čitatelja
na naše novosti