iran
© Getty ImagesIranci zapalili američke i izraelske zastave, Trg Enghelab, Teheran, Iran, 17. ožujka 2026.
Malo je odnosa koji se danas mogu uredno uklopiti u staru hladnoratovsku podelu na "sa nama ili protiv nas". Države sve više vode sopstvenu politiku, deluju samostalnije i pragmatično prilagođavaju svoje stavove, a tome je sve bliži čak i NATO

Američko-izraelski rat protiv Irana primorava nas na novo preispitivanje prirode i granica savezništva u 21. veku. U drugoj polovini 20. veka, međunarodna politika počivala je na relativno jednostavnoj logici. Svet je bio podeljen na blokove. Snažne sile nudile su zaštitu, slabije države uzvraćale su lojalnošću. Bezbednosne garancije razmenjivale su se za političku lojalnost. Taj sistem patrona i klijenata činio je okosnicu geopolitike Hladnog rata.

Čak i nakon završetka Hladnog rata, ta struktura je u velikoj meri opstala. Ideološka jasnoća je izbledela, ali su institucionalne navike ostale. Umesto krutih blokova koji se međusobno suočavaju, Zapad je počeo da govori o zajedničkim vrednostima i zajedničkim interesima. Poruka je bila jednostavna: zajedno smo jaki. Dokaz su bile pobede iz prethodne epohe. Zapad je nadvladao svoje protivnike; samim tim, sistem je funkcionisao.

Nasuprot tome, savezi Rusije pokazali su se znatno manje izdržljivim nakon raspada Sovjetskog Saveza. Odnosi nasleđeni iz sovjetskog perioda opstali su delom po inerciji, a delom zato što je neposredno razdvajanje bilo nepraktično. Ekonomske veze i preklapajući politički interesi takođe su igrali ulogu, mada su slabili kako su se pojavljivale nove generacije lidera širom postsovjetskog prostora. Jezik "strateškog partnerstva" ostao je u upotrebi, ali je njegov sadržaj postepeno erodirao.

Svetska prekretnica

Danas je zamajac koji je održavao sistem savezništava 20. veka postepeno na izmaku. U Evroaziji se to jasno vidi u sve složenijim odnosima Rusije sa susednim državama. Malo je odnosa koji se danas mogu uredno uklopiti u staru hladnoratovsku podelu na "sa nama ili protiv nas". Države sve više vode sopstvenu politiku, deluju samostalnije i pragmatično prilagođavaju svoje stavove okolnostima.

Ovo nije svojstveno samo Evroaziji, nego postaje obeležje čitavog globalnog sistema. Do nedavno, zapadni savez je delovao kao izuzetak. Njegova kohezija izgledala je neobično snažno. Čak i kada su Sjedinjene Države dovodile svoje partnere u nepovoljan položaj - ekonomski ili politički - ti saveznici retko su otvoreno pružali otpor. Negodovali su, ali su ostajali lojalni.

Razlog je bio jednostavan. Tokom proteklih decenija, sposobnost Zapadne Evrope da samostalno garantuje sopstvenu bezbednost postepeno je opadala. Kao posledica toga, evropske države postajale su sve zavisnije od američke moći. Cena autonomije postala je previsoka.

Aktuelna kriza na Bliskom istoku mogla bi označiti prekretnicu. Za mnoge Evropljane, agresivna i pravno sporna priroda američkih poteza u regionu postaje duboko uznemirujuća. Iako su navikli na izvesnu meru licemerja u međunarodnoj politici, ono što ih sada uznemirava jeste sve otvorenije zanemarivanje utvrđenih normi.

Samo to ne bi izazvalo ozbiljan raskol. Veći deo zapadne Evrope reagovao je sličnim negodovanjem 2003. godine, kada je Vašington izvršio invaziju na Irak. Ipak, spor se brzo stišao. Već nakon nekoliko godina, mnoge od tih istih vlada pomagale su Sjedinjenim Državama da upravljaju posledicama rata u Iraku.

Današnja situacija deluje drugačije. Ključni problem je u tome što sila koja treba da garantuje bezbednost sada izgleda kao da je sopstvenim delovanjem podriva. Još zabrinjavajuće, Vašington sada očekuje od svojih saveznika da pomognu u rešavanju krize koju je i sam delimično stvorio i koju ne ume u potpunosti da razreši.

Predsednik SAD Donald Tramp i njegova administracija sugerisali su da bi njihovi evropski i azijski partneri trebalo da rasporede pomorske snage u Ormuskom moreuzu kako bi obezbedili slobodu plovidbe. U praksi, to znači da se od njih traži da sami štite sopstvene energetske isporuke, nakon što su te isporuke dovedene u pitanje američko-izraelskim napadom na Iran.

Teheran je više puta upozoravao da bi mogao pokušati da zatvori moreuz ukoliko bude napadnut. Vašington i Tel Aviv su te pretnje odbacivali, polazeći od pretpostavke da se Iran neće usuditi - ili da neće biti u stanju - da deluje na taj način. Pogrešili su.

Budućnost NATO-a

Sada se evropske članice NATO-a, zajedno sa Kanadom, Japanom, Južnom Korejom i Australijom, suočavaju sa teškim izborom. Mogu da se priključe eskalaciji vojnog sukoba koji nisu pokrenule, rizikujući žrtve i dalju destabilizaciju. Ili mogu da se usprotive željama svog glavnog saveznika. Za sada, izgleda da većina bira ovo drugo.

Situacija je još neizvesnija za zalivske monarhije. Te države nalaze se neposredno u zoni sukoba i na svojoj teritoriji imaju brojne američke vojne baze, uspostavljene nakon akcije protiv Iraka 1991. godine. Te baze su prvobitno predstavljane kao štit od regionalnih pretnji. U stvarnosti, one su postale i mete.

Smrt francuskog vojnika tokom granatiranja vojne baze u Iraku podseća da sukob već uvlači aktere daleko izvan prvobitnog bojišta. Ovaj događaj ima i dozu ironije, imajući u vidu ranije Trampove optužbe da saveznici iz NATO-a izbegavaju rizike u Avganistanu dok američke snage nose glavni teret. Te izjave su svojevremeno izazvale značajno negodovanje, primoravši američkog predsednika da ublaži ton.

Ništa od ovoga ne znači da će se NATO, niti širi sistem zapadnih savezništava, uskoro raspasti. Kada se trenutna neprijateljstva stišaju, spoljašnji utisak jedinstva gotovo sigurno će se vratiti. Ali dugoročne posledice mogle bi se pokazati znatno značajnijim. Sistem zasnovan na pokroviteljstvu funkcioniše samo ako pokrovitelj prihvata određene obaveze. Zaštita mora donositi opipljive koristi onima koji se nalaze pod njenim okriljem. Ako odnos počne da služi isključivo interesima pokrovitelja, nezadovoljstvo neizbežno raste.

Rečnikom kriminalnog podzemlja, "zaštita" funkcioniše samo ako onaj ko je nudi zaista ispunjava svoj deo dogovora. U suprotnom, oni koji su pod zaštitom pre ili kasnije počinju da traže alternative. Za sada, te alternative je teško zamisliti. Evropa ne može lako sama da obezbedi sopstvenu odbranu, a nijedna druga sila nije u stanju da zameni Sjedinjene Države kao centralni stub zapadne bezbednosti.

Ipak, političke promene retko dolaze naglo, one se postepeno talože. Kao voda koja kaplje na kamen, pritisak vremenom raste. Na kraju, površina počinje da puca. Najnovija kriza na Bliskom istoku možda je samo još jedna kap. Ali tih kapi je sve više i sve su uočljivije.

Autor članka je urednik časopisa "Rusija u globalnim odnosima"

Prevod sa engleskog: Mihailo Bratić/Novi Standard
Izvor: Rossiyskaya Gazeta/RT International