trump
© Getty Images / Nathan Howard/Getty ImagesAmerički predsjednik Donald Trump razgovara s medijima nakon polijetanja Air Force Onea u međunarodnoj zračnoj luci Miami 27. ožujka 2026. u Miamiju na Floridi
Americi je potrebna jasna pobeda, jer bi svaki drugi ishod potkopao njen globalni status i položaj. Budući da su pregovarački zahtevi dve strane dosta udaljeni, eskalacija je najverovatnija opcija. Rizici za Vašington su očigledni, ali cena neuspeha mogla bi biti još veća

Ishod rata sa Iranom odrediće sposobnost Sjedinjenih Država da deluju na svetskoj sceni u godinama koje dolaze. Upravo zato je aktuelni sukob u Zapadnoj Aziji toliko značajan - daleko izvan okvira samog regiona. Američka politika prema Iranu postajala je sve nepredvidivija. Umesto da se pažnja usmerava na promenljivu retoriku predsednika, korisnije je sagledati logiku koja stoji u osnovi ove konfrontacije. Čini se da je Vašington sebe uverio da je baš ovaj trenutak pogodan za odlučnu akciju protiv Teherana, vodeći se predstavom o ranjivosti Irana.

Sam cilj, posmatran izolovano, sadrži i izvesnu hladnu racionalnost. Jedan precizno izveden udar mogao bi, bar u teoriji, da istovremeno ostvari više dugogodišnjih namera: da zatvori istorijsko pitanje krize u ambasadi iz 1979. godine, ukloni režim koji se smatra neprijateljskim prema Izraelu, obezbedi uticaj nad ključnim energetskim resursima i transportnim pravcima, kao i da oslabi novonastale evroazijske integracione projekte. Čini se da su savetnici to predstavili kao retku priliku, koju je predsednik prihvatio.

Međutim, takve ambicije počivaju na suštinski pogrešnoj proceni. Iran nije Irak iz 2003, niti Avganistan iz 2001. godine. Njegove vojne sposobnosti znatno su veće od bilo kog protivnika sa kojim su se Sjedinjene Države direktno suočile u poslednjim decenijama. Reč je o velikoj i otpornoj državi, sa velikom strateškom dubinom i sposobnošću da ozbiljno poremeti globalne trgovinske i energetske tokove.

Strateški položaj

Upravo je ta poslednja činjenica presudna. Geografski položaj Irana daje mu uticaj kakav poseduje mali broj zemalja. Čak i ograničena eskalacija mogla bi ugroziti pomorske rute i ekonomsku stabilnost daleko izvan Bliskog istoka, direktno pogađajući interese Sjedinjenih Država i njihovih saveznika. Ta realnost sama po sebi otežava svaki pokušaj brze i "čiste" pobede.

Štaviše, politički kontekst danas se bitno razlikuje od onog u vreme ranijih američkih intervencija. Sadašnja demonstracija sile, lišena čak i formalnih opravdanja koja su pratila prethodne kampanje, uznemirila je partnere Vašingtona. Saveznici koji su nekada možda osećali obavezu da podrže Sjedinjene Države sada pokazuju veću uzdržanost, pažljivo odmeravajući rizike učešća u odnosu na neizvesne ishode.

Polazna pretpostavka, čini se, bila je da će Iran brzo kapitulirati. Međutim, šta bi ta kapitulacija konkretno značila, nikada nije bilo sasvim jasno: da li slom režima, prinudno prilagođavanje po uzoru na Venecuelu, ili pak pregovarački sporazum koji bi drastično ograničio moć Teherana. U svakom slučaju, dugotrajan sukob nije bio deo plana.

Kako se sukob odužio, nametnulo se suštinsko pitanje: šta uopšte predstavlja uspeh? Ova dilema odražava širi zaokret u američkoj spoljnoj politici. Parola "Amerika na prvom mestu" često se tumači kao izolacionizam ili uzdržanost. U praksi, međutim, ona znači nešto sasvim drugo: nastojanje da se američki ciljevi ostvare bez preuzimanja odgovornosti i, po mogućstvu, bez troškova. Osnovni princip je jednostavan: postići maksimalnu korist uz minimalne obaveze.

Izvesno vreme ovaj pristup je delovao uspešno. Tokom prve godine, Donald Tramp je uspeo da pritisne partnere da prihvate američke uslove, često oslanjajući se na nadmoćnu ekonomsku poziciju Sjedinjenih Država. Međutim, ta strategija zavisi od izostanka stvarnog otpora. Ona postaje znatno opasnija kada se primeni na situaciju koja se ne može držati pod kontrolom.

Stvaranje velike geopolitičke krize uz očekivanje da će drugi snositi posledice, dok Vašington izvlači korist, predstavlja sasvim drugačiju i daleko rizičniju računicu. Takav pristup može destabilizovati ne samo protivnike, već i čitav sistem unutar koga deluju same Sjedinjene Države.

U prethodnim decenijama, američko vođstvo predstavljano je kroz koncept "liberalnog svetskog poretka", u kome se napredovanje američkih interesa prikazivalo kao opšta korist. Iz tog perioda proistekla je i ideja o "benignom hegemonu". Trampov pogled na svet odbacuje tu premisu. Umesto toga, polazi od pretpostavke da američki prosperitet mora doći na račun drugih i da je došlo vreme da se dotadašnja ravnoteža preokrene.

Pogubljeni hegemon

Taj zaokret nosi duboke posledice. Hegemon koji više ne nastoji da obezbedi stabilnost mora se u većoj meri oslanjati na prinudu. Ali da bi prinuda bila delotvorna, neophodan je kredibilitet. Dominantna sila mora jasno pokazati da je u stanju da nametne svoju volju kada to smatra nužnim.

Iran je postao test tog pristupa. Sjedinjene Države su, praktično, same sebi nametnule ovaj izazov. Ulozi su stoga izuzetno visoki. Neuspeh da se postigne odlučujući ishod ne bi bio tek još jedan neuspeh, već bi doveo u pitanje sposobnost Vašingtona da deluje kao globalna sila u okvirima novih pravila koja nastoji da uspostavi.

U tome se ovaj sukob razlikuje od prethodnih kampanja. Irak i Avganistan okončani su bez jasnih pobeda, ali su vođeni u okviru drugačije strateške paradigme. Današnje suočavanje je otvorenije transakciono, izrazitije usmereno na projekciju moći i manje ograničeno pravnim ili ideološkim obrascima.

To čini definisanje pobede istovremeno hitnijim i težim. U ratu koji je stvar izbora, kriterijumi uspeha nisu unapred čvrsto zadati. Ipak, izvesni ishodi bi očigledno bili nedovoljni. Teško je zamisliti, na primer, da bi se bilo kakva operacija mogla smatrati uspešnom ukoliko Iran zadrži efektivnu kontrolu nad Ormuzskim moreuzom, jednom od ključnih tačaka svetske trgovine.

Što sukob duže traje bez jasnog razrešenja, to će pritisak na Vašington biti veći. Neodređenost nije opcija za silu koja nastoji da redefiniše svoju ulogu u međunarodnom sistemu.

Zaključak je jasan: Sjedinjenim Državama je sada potrebna jasna pobeda. Alternativa - dugotrajan sukob bez jasnog ishoda - bi potkopala njihov položaj ne samo na Bliskom istoku, već i globalno. Slabi su izgledi da će se doći do sporazumnog rešenja. Zahtevi strana ostaju suviše udaljeni. To eskalaciju ostavlja kao najverovatniji pravac daljeg razvoja događaja. Rizici su očigledni. Ali za Vašington, cena neuspeha mogla bi biti još veća.

Autor je urednik časopisa "Rusija u globalnim odnosima"

Prevod sa engleskog: Mihailo Bratić/Novi Standard
Izvor: Rossiyskaya Gazeta/RT International