Ima li razloga za slavlje? Da li je Srbija 15 godina od revolucije 5. oktobra ostvarila domete koji su tada očekivani?

Zavisi koga pitate.

Ako pitate političare, oni će odgovoriti shodno trenutnom svom i položaju svoje partije, prebacivaće odgovornost na druge partije, zaklinjati se u Zorana Đinđića, neki će i dalje za sve kriviti Slobodana Miloševića, a pojedini će upirati prstom i u građane jer, zaboga, ti građani nisu promenili svest.

Ako pak pitate građane, većina njih će vam reči da je država, stanje javnih ali i ličnih finansija, stepen medijske slobode, mogućnost lakšeg zapošljavanja, nivo korupcije, kvalitet zdravstvene zaštite... daleko od svega onoga što su želeli 5. oktobra 2000. godine. I zbog čega su protestovali čitavih 10 godina ranije.

Kad je goreo parlament

Podsetimo, tadašnja Savezna izborna komisija saopštila je da bi trebalo da bude održan drugi krug izbora za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, iako je kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS) Vojislav Koštunica u prvom izbornom krugu 24. septembra osvojio 50,24 odsto glasova, a tadašnji predsednik Slobodan Milošević 37,15 odsto glasova.

Građani iz cele Srbije su tog 5. oktobra pre 15 godina došli na protest ispred Skupštine SR Jugoslavije, oko 17 časova su upali u Skupštinu, a nešto kasnije i u RTS, zgradu državne televizije. Vođe opozicije su potom saopštile da je DOS uspeo da proglasi pobedu na predsedničkim izborima, a potom je i Slobodan Milošević u televizijskom obraćanju priznao poraz i rekao da će se posvetiti svom unuku Marku.

Sociolog Slobodan Antonić pre neki dan, tačno, reče da je 5. oktobar srećna revolucija, jer i pored tolikog oružja nije bilo ljudskih stradanja. Međutim, nikako ne treba zaboraviti da je Jasmina Jovanović poginula kada je pala pod bager, a da je Momčilo Stakić preminuo od srčanog udara. U sukobu s policijom povređeno je oko 65 građana.

Režim Slobodana Miloševića oboren je pre 15 godina, na petooktobarskim demonstracijama čija se godišnjica iz godine u godinu obeležava sve skromnije.

U Srbiji su se te 2000. godine sanjali snovi o korenitim promenama, demokratiji, slobodi, ljudskim pravima, jednakosti, o zdravoj ekonomiji, putovanjima i srećnijem, običnom, punom životu. Ono što je možda bilo najvažnije - u vazduhu se osećala nada.

Međutim, umesto da se svakog 5. oktobra govori o tome kako su građani Srbije već tada počeli da ostvaruju snove o boljem društvu, glavna tema tog dana je svaki put samo to šta je sve uspelo da bude iznevereno i koliko je poverenja prokockano.

Građani Srbije ne žive u zemlji kakvoj su se tada nadali, jer je nade bilo samo za nekoliko godina. Tranzicija u koju se ušlo nema kraja, ekonomska situacija je i dalje teška, građani loše žive, a vredniji pasoš i nešto uređenije društvo definitivno nisu dovoljni da budu "nasleđe 5. oktobra".

Kada se tome doda da su karte na političkoj sceni 2012. godine dobrano promešane i da je dobar deo lidera petooktobarskih demonstracija na političkoj margini (ili tek po koji procenat iznad ili ispod nje), jasno je zašto se 5. oktobar praktično više ne obeležava i zašto se o njemu govori samo kao o izneverenom mitu i raspršenoj iluziji.

Peti oktobar je tema za razočarane građane i hiljade onih koji su tada bili na ulicama Beograda, a sve ređe za medije, glavne aktere demonstracija ili za one koji su tada bili na "drugoj strani".

Izjave političara su retke ili mahom tihe i stidljive, a događaja posvećenih tom datumu, osim manjih tribina organizovanih bez dodira sa stranačkim organima, nema.

Razlog za to je između ostalog i to što je dobar deo stranaka predvodnika 5. oktobra daleko od vlasti u svojim dubokim problemima.

Stranke koje su činile DOS su ili u teškoj situaciji, ili su na ivici da ne postoje, ili ne postoje. Doduše, ima i onih su se domogli vlasti kroz raznorazne igrarije karakteristične za srpsku političku scenu. Ipak, oni su tamo samo kao deo nekog spiska, ne mnogo više od toga.

Na vlasti su sada ljudi iz stranaka koje su tada rušene i oni su ti koji danas vode Srbiju ka Evropskoj uniji.

Najmoćnija stranka u zemlji, ujedno i stranka koja uživa najveću podršku onih koji izlaze na birališta jeste Srpska napredna stranka.

Njen lider i premijer Srbije je Aleksandar Vučić, tada funkcioner SRS, a koalicioni partner (iako nepotreban za većinu u parlamentu) jeste SPS predvođen Miloševićevim portparolom Ivicom Dačićem. Predsednik zemlje je Tomislav Nikolić.

Među istaknutim licima aktuelne vlasti jeste i jedan od osnivača JUL Aleksandar Vulin.

To je raspodela uloga koju verovatno niko ko je na ulici čekao svitanje 6. oktobra 2000. godine nije mogao ni da sanja.

Verovatno je malo bilo i onih koji su mislili da će Demokratska stranka preživljavati brojna cepanja i veliki sunovrat 2012. godine, ili da će Demokratska stranka Srbije 2015. biti potpuno razvlašćena, bez lidera Vojislava Koštunice, takođe pocepana i zaokupljena unutrašnjim razdorima.

Međutim, bilo bi nefer reći da četiri ili osam godina posle 5. oktobra nije bilo onih koji su makar upozoravali da bi stvari baš tako mogle da se raspletu.

SPS, čiji je Milošević bio neprikosnoveni lider devedesetih, vratila se na vlast 2008. godine, kada je nakon "istorijskog pomirenja" sa Demokratskom strankom, SPS postala deo vladajuće koalicije.

Lider SPS Ivica Dačić je demokratama ubrzo okrenuo leđa i uz savez sa SNS postao premijer posle majskih izbora 2012. godine, a u novoj Vladi je prvi potpredsednik i šef diplomatije.

Uprkos ili baš zahvaljujući takvim manevrima SPS i dalje ima solidno uporište među građanima, pa je osim SNS i donekle DS to jedina stranka koja se ne plaši cenzusa na nekim novim vanrednim izborima - nečemu o čemu se u Srbiji konstantno govori poslednjih godina.

Podsetimo da je zahvaljujući SPS, marta 2004. izabrana i manjinska vlada Vojislava Koštunice, u kojoj je bila i stranka G17 plus Mlađana Dinkića kao i Nova Srbija Velimira Ilića.

Dinkić je uprkos svemu sve do jula 2013. uglavnom bio konstanta u vlasti, kada je njegov URS izbačen iz Vlade. Velimir Ilić sada sedi u Vladi sa onima protiv kojih se borio, i trenutno je ministar bez portfelja.

Jedini koji je sve vreme na vlasti od 5. oktobra do danas je lider SDPS Rasim Ljajić, sada potpredsednik Vlade, ministar trgovine, turizma i telekomunikacija.

Snage koje su doprinele haosu u Siriji treba da prestanu da kritikuju one koji pokušavaju da reše sukob u zemlji, rekao je zamenik predsednika levičarske stranke Bundestaga, Volfgang Gerke.


Sjedinjene Države nikada neće priznati svoje greške, već će kriviti druge zemlje koje se bore da reše sirijsku krizu. Ovo je neprihvatljivo, rekao je nemački političar u intervjuu za Raša tudej.

Prema Gerkeu, mnogi su zaboravili kako su ID zapravo dobili oružje i novac i kako su uspeli da privuku tako mnogo sledbenika širom sveta.


„Snage koje moraju da snose odgovornost za to treba da prestanu da kritikuju Rusiju“, rekao je Gerke.

Političar je takođe naglasio da Rusija i druge zemlje treba da provere hoće li ID teroristi biti u mogućnosti da steknu dodatno oružje i da li su svi potencijalni izvori njihovog finansiranja blokirani. Mnogi ljudi u Siriji se nadaju političkom rešenju, i zato je posebno važno da Rusija radi u dva pravca: vojnom i diplomatskom, rekao je Gerke.


Političar je takođe izrazio nadu da će Rusija zaustavi nasilje u regionu, dodajući da će sirijski narod sam izabrati svog predsednika kada se kriza završi — bilo da je to Asad ili neko drugi.

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu izjavio je večeras da Izrael „vodi rat do smrti protiv palestinskog terora“ i da je dao instrukcije da se ubrza proces rušenja kuća palestinskih terorista, kao jedna od mera da se zaustavi talas terorističkih napada.

Netanjahu je to najavio nakon sastanka sa najvišim bezbednosnim zvaničnicima i rekao da je dao instrukcije da se poveća broj takozvanih administrativnih pritvorenika, bez optužbi i suđenja, razmesti više bezbednosnih snaga u Jerusalimu i na Zapadnoj obali i oteraju agitatori iz jerusalimskog starog grada i sa Brda hrama, na kome se nalazi džamija El Aksa.

Sastanak je održan nakon što se Netanjahu vratio u Izrael iz Njujorka, gde je učestvovao na godišnjem zasedanju Generalne skupštine UN. Četvoročasovnom sastanku prisustvovali su ministar odbrane Moše Jalon, ministar javne bezbednosti Gilad Erdan, šef izraelske armije Gadi Ajzenkot i šef bezbednosne službe Šin bet Jordam Koen, navode izraelski mediji.

„Vodimo opšti rat protiv palestinskog terorizma“, saopštio je Netanjahu posle sastanka u video-poruci koju je preneo njegov kabinet, navodeći da je dao „instrukcije za dalje mere da se spreči teror i da se zaplaše i kazne teroristi“.

Netanjahu je dao te instrukcije nakon što su sinoć u Jerusalimu nožem ubijena dva Izraelca i još dvoje ljudi ranjeno, uključujući dvogodišnje dete, u napadu mladog Palestinca, koga su potom ubili policajci, i još jednog napada pre zoru, takođe nožem i u jerusalimskom starom gradu, u kome je ranjen jedan izraelski 15-godišnjak, a napadač likvidiran.

Prethodno je u četvrtak ubijen bračni par jevrejskih naseljenika u oružanom napadu na Zapadnoj obali pred njihovo četvoro maloletne dece.

Izraelska policija je danas preduzela drastičnu meru dvodnevne zabrane Palestincima da ulaze u jerusalimski stari grad ako tamo ne stanuju, rade i školuju se, naveo je Asošijeted pres.

Čim su ruski avioni počeli bombardovati teritorije ISIL-a i njihove saradnike u Siriji, zapadnjački antiruski lobiji odmah su počeli s propagandom rekavši kako Rusija nije ciljala ISIL, nego "umjerene pobunjenike", a njihovi napadi ubili brojne nedužne civile - za razliku od američkih napada kada imamo samo "kolateralnu štetu".

Vidjeli smo mnogo poruka na Twitteru u kojima se napada Rusija i snimaka na internetu u kojim se vide ranjena djeca i ljudi koje izvlače iz zgrada. Postoje dva moguća objašnjenja za ovako munjevito brzo lansiran ‘rat informacija’ protiv Rusije.


Prvi je da anti-ruski lobi ima fantastične resurse u Siriji i zna tačno ko je ubijen u zračnim napadima samo nekoliko trenutaka nakon što su bombe bačene ili imaju vidovnjačke moći i znaju ko će biti žrtve prije nego bombe padnu. Takođe, postoje ljudi na terenu koji u ratnoj zoni imaju sjajnu super brzu bežičnu konekciju, pa mogu postavljati na internetu snimke žrtava ruskih napada s takom hitrinom koja čini da Usain Bolt izgleda kao spor autobus.

Drugo alternativno objašnjenje jeste da su optužbe unaprijed napisane i spremne za postavljanje na internet čim je ruski parlament odobrio korištenje vojne sile u Siriji. Licemjerje, koje smo vidjeli proteklih dana, čak i prema standardima lobija za beskrajni rat, zaista je zapanjujuće.

"Veliki opaki Rusi izvode zračne napade na stranu državu. Zašto, to je strašno! Samo je Americi i saveznicima dozvoljeno da to rade!" Ljudi, koji su utorak tražili više ‘intervencije’ protiv ISIL-a, u srijedu su bili protiv ‘intervencije’ samo zato što Rusija interveniše.

Skandal koji potresa najvećeg nemačkog proizvođača automobila počeo je kao pokušaj da se osvoji američko tržište, nedostajuća karika u Volkswagenovom globalnom poslovanju. Međutim, ono što je započelo kao ekspanzija završilo je kao prevara, piše nemački list Handelsblatt.

Volkswagen, najveći svetski proizvođač automobila u prvoj polovini 2015, doveden je na kolena zbog skandala sa lažiranjem podataka o emisiji štetnih gasova TDI dizel motora.

Akcije kompanije su praktično prepolovljene, a reputacija u dovedena u pitanje.

Handelsblatt je sklopio sve delove slalgalice koji su doveli do emisione afere, na osnovu trenutno poznatih činjenica.

Hronologija događaja bazirana je na radu šest reportera i dopisnika koji su analizirali korporativna dokumenta i pričali sa ljudima koji su umešani.

Uticaj Vašingtona na Evropu se smanjuje: neke članice EU već izražavaju skepticizam prema američkom sporazumu TTIP i Obaminom avanturizmu u Siriji.

Evropa je sada zahvaćena izbegličkom krizom izazvanom avanturizmom Vašingtona na Bliskom istoku i postaje sve više sumnjičava prema svom dugogodišnjem partneru s one strane Atlantika. S druge strane, sporazum o trgovini i investicijama TTIP samo dodaje ulje na vatru, piše američki istoričar i istraživač Erik Zues u svom članku za „Global riserč“.

„Evropska javnost se protivi američkom bombardovanju, zbog kojeg se talas izbeglica slio u Evropu. Evropski lideri počinju da se distanciraju od saveza sa SAD“, ističe Zues.

Američki autor citira reči Ajada Jamala el Dina, član iračkog parlamenta:

„Mora se prekinuti sa pritiskom na sirijski režim, koji se bori protiv Islamske države. Oni ne treba da pokušavaju da ojačaju Slobodnu sirijsku armiju (FSA). FSA ne postoji, u Siriji i Iraku, postoji samo Islamska država. Ne možeš da se boriš protiv ID u Iraku, a da je podržavaš u Siriji. Postoji jedan rat i jedan neprijatelj. SAD bi trebalo da odustanu od svog licemerja. Ljudi nisu glupi“.

Zues naglašava da je istina da je krajnji cilj Vašingtona u Siriji smena ruskog dugogodišnjeg saveznika Bašar el Asada, a ne poraz Islamske države.

Mislim da SAD usmjeravaju izbjeglice na isti način kao što to rade sa ISIL-om, tako što ih koriste da stvore veliki protok ljudi koji će neizbježno imati razarajuće posledice na tranzitne zemlje (npr. Hrvatsku). Kako je bivša Jugoslavija bačena na koljena zbog desetina hiljada tranzitnih izbjeglica, to će ovaj region dodatno oslabiti i učiniti podložnijim američkoj volji.

U Mađarskoj postoji rizik od Obojene revolucije, ali ne smijemo zaboraviti da se jedna već odvija u Makedoniji, u kojoj su prijevremeni izbori zakazani za naredno proljeće. Prilično je lako predvidjeti da kako nije moguće da sve izbjeglice uđu u Evropu prije zatvaranja granica, hiljade njih će ostati da čekaju u ovim tranzitnim zemljama, zbog čega će postati uznemirene, dok zapadni mejnstrim mediji budu preuveličavali njihovu situaciju. Kada dođe vrijeme održavanja prijevremenih izbora, predviđam da će neke od njih uzeti učešća u destabilizacionim mjerama u ime obojenih revolucionara.

U suštini, Evropa će već naći način da se obračuna sa svim ovim radi sopstvene bezbjednosti i sigurnosti, a kada se to dogodi - bilo putem novih graničnih mjera ili čak ogradom kao Mađarska, desetine hiljada će ostati „nasukane‟ na Balkanu, gdje će leći kao sol na velike društvene i političke rane, koje će se raspuknuti na proljeće.

Čak i ako neko naivno pretpostavlja da svaka izbjeglica ima samo dobre namjere i slično, neminovno je da će se one suočiti sa teškoćama ostanka u zemlji u kojoj nisu ni htjeli da ostanu i koja njih ni ne želi (iz više razloga, uglavnom zbog nespremnosti da se asimiluju i integrišu). Za svega nekoliko mjeseci dok svaka od ovih relativno osiromašenih vlada bude nastavila da baca stotine hiljada eura na problem, domaće stanovništvo će se uznemiriti. I ne samo ono - i izbjeglice će postati nemirne. Nastaće lako zapaljiva situacija, a kao što sam rekao u intervjuu za Oriental Review sa Slobodanom Tomićem iz Skoplja, to će samo gurnuti Balkan bliže američkom ultimativnom scenariju izmanipulisanog hrišćansko-muslimanskog rata, koji će zavaditi pa zavladati u njihovu korist, a biće u potpunosti protiv interesa svakoga na Balkanu, bez obzira na njihovu etničku pripadnost ili vjeru.

Strategija haosa?

Bez sumnje. To je takođe poslednji pokušaj SAD da unište Balkan kad ga već ne mogu u potpunosti kontrolisati, jer su zastrašene ruskim projektom Turski tok (ja ga zovem Balkanski tok) koji će za nekoliko godina prolaziti po sred balkanske srijede.

To je povezano sa Ukrajinom, jer je Rusiji potreban Balkanski tok budući da će do 2019. godine biti zaustavljen sav provoz ruskog plina kroz Ukrajinu, čime će Balkan dobiti ogroman značaj za njenu spoljnu politiku. Što se Balkan više destabilizuje, ovaj će se rok više pomjerati, a ako je Rusija prisiljena da se ponovo osloni na Ukrajinu po pitanju tranzita (ne računajući novi „Sjeverni tok 2‟ koji je planiran za izgradnju), to će povećati američko indirektno obuzdavanje Rusije i uticaj koji SAD mogu imati na njenu spoljnu politiku.

Govori: Andrew Korybko
Preveo: Joffe Maee

U Beloj kući se pitaju da li će Evropljani slediti rusko vođstvo u Siriji.

Samit „Normandijske četvorke“ u Parizu, posvećen rešavanju krize u Ukrajini, odvijao se u senci događaja u Siriji, u kojoj je ruska vojna intervencija sve iznenadila.

Pitanje koje je sve zanimalo uoči sastanka u Parizu je u kojoj meri sirijska kriza utiče na rešavanje krize u Ukrajini i u kojoj meri se pozicija Evropljana razlikuje od pozicije Amerike kada je u pitanju uloga Rusije u Siriji.

Mogućnost približavanje ključnih evropskih zemalja ruskoj poziciji i podrška njenim akcijama u Siriji plaši Vašington, što objašnjava i silinu propagandnog rata koji vodi protiv Moskve.

SAD su bile protiv toga da se u Parizu uopšte razgovara o Siriji. Američki ministar odbrane, Ešton Karter, rekao je uoči skupa „četvorke“ (Francuska, Rusija, Nemačka i Ukrajina) da SAD odvajaju razgovore o Siriji od onih o Ukrajini.

Pokušaj Amerikanaca da odvrate Evropljane da razgovaraju sa Putinom o Siriji je propao, jer je pitanje Sirije i približavanja pozicija ključnih evropskih aktera i Rusije bila glavna tema u Parizu. O tome su razgovarali ruski predsednik Vladimir Putin i Fransoa Oland uoči sastanka sa ostalim učesnicima mirovnog procesa u vezi sa Ukrajinom, poznatog kao Minsk 2, baš kao što je o Siriji bilo reči i na sastanku ruskog i američkog predsednika na marginama samita Ujedinjenih nacija u Njujorku početkom nedelje.

Sirijski predsjednik Bašar al-Asad izjavio je da su Sirija, Rusija, Iran i Irak ujedinjeni u borbi protiv terorizma i da će ga vjerojatno uspjeti poraziti, ali je također upozorio da bi neuspjeh imao razorni učinak za Bliski istok.

Te četiri zemlje postići će rezultate, za razliku od koalicije predvođene SAD-om u vrijeme čijih je jednogodišnjih zračnih udara protiv militanata Islamske države u Siriji i Iraku došlo do širenja nasilja, rekao je Asad u intervjuu za iransku televiziju objavljenom u nedjelju.

Sirija i njezini saveznici moraju uspjeti "ili ćemo biti suočeni s razaranjem cijele regije", kazao je.

Pozvao je zapadne zemlje da se priključe njegovoj koaliciji.

"Ako se države pridruže na ozbiljan i iskren način borbi protiv terorista, ako ništa drugo barem prestajući ih podupirati, puno brže ćemo doći do rezultata", rekao je.

Po njegovim riječima, samo Sirijci mogu odlučivati o promjenama političkog sustava u zemlji ili njezinim čelnicima, objavilo je predsjedništvo na Twitteru citirajući dijelove njegovog intervjua.

"Rasprava o političkom sustavu ili dužnosnicima u Siriji je unutarnja stvar Sirije", rekao je Asad.

Asadovi međunarodni protivnici kažu da bilo kakvo političko rješenje za okončanje građanskog rata u Siriji mora uključivati Asadov odlazak, iako su neke zapadne države ublažile svoja stajališta izjavivši da bi on mogao ostati na vlasti za vrijeme prijelaznog razdoblja.