Da li su globalni protesti predznak velikog preloma u kulturi i vrednostima? Da li oni sugerišu da je neoliberalna modernost promašaj?
© Mahmut Geldi/Anadolu Agency via Getty Images
"Ovde se nešto događa. Ali šta? I zašto baš sada?" U proteklih 12 nedelja,
protesti su zapljusnuli pet kontinenata - od Čilea, preko Pariza, do Libana, Iraka i Irana. Toliko su geografski raznovrsni i heterogeni da izgleda kao da prkose svakom pokušaju da se posmatraju kao jedan fenomen. No, da li zaista ne postoji zajednička tema? Nije li takav zaključak previše zgodan za elite, pošto u tom slučaju ne moraju da se opterećuju razmišljanjima o promeni kursa?
Mediji glavnog toka učestalo ih označavaju kao "prodemokratske", ali to se ne uklapa. To je samo brendiranje. Jer
iskustvo demokratije koje demonstranti imaju je upravo jedan od glavnih uzroka njihovog nezadovoljstva: demokratija - ovakva kakva je - prečesto postaje institucionalni alat za gušenje kuljajućeg besa. To je prilično očigledno širom Bliskog istoka, gde je otvoreno odbacivanje (demokratskih) dogmi prožimajuća nit svih "revolucija".
POBUNE "IZ NOVČANIKA"Drugo rasprostranjeno objašnjenje je da se prosto radi o pobunama "
iz novčanika": "U Čileu, bes povodom skoka cena metroa od tri odsto je probudio deo populacije koji nije tek prosto uznemiren svojim sve mršavijim novčanicima - poskupljenje vožnji je troškove tranzita podiglo na 21 odsto mesečnih primanja radnika koji su na minimalcu, ionako već iscrpljenih merama štednje, pritisnutih niskim platama, prekovremenim radom i dugovima,
prezasićenih pohlepom i zaslepljenošću bogate manjine koja upravlja državom, što je dovelo do toga da su bili spremni da spale skoro sve na šta su naišli", zaključuje
The Nation.
Komentar: