Možda bi bilo najbolje pogledati ovaj fenomen kroz prizmu onog što nazivamo "održivošću ". Šta je to što se dešava u Americi i svetu što je neodrživo ali ipak nije prepoznato kao takvo? Kako izgleda, dosta toga.
FISKALNA NEODRŽIVOST
Obratite pažnju na skoriji izveštaj da će troškovi socijalnog osiguranja sledeće godine preći nivo prihoda ovog programa, što znači da će socijalno osiguranje morati da zahvata novac iz svog fonda teškog tri biliona dolara da bi podmirilo isplate korisnicima. A taj fond, kako se trenutno predviđa, će ostati bez novca u roku od 15 godina.
To znači da je sistem socijalnog osiguranja u svojoj trenutnoj konfiguraciji neodrživ. A opet nije izvesno da postoji bilo kakav politički - ili čak ekonomski - potez koji bi garantovao rešavanje tog problema. Mič Danijels, bivši guverner Indijane i sadašnji predsednik univerziteta Perdju, kaže da je do pre nekoliko godina bilo zagarantovanih isplata, u etapama tokom vremena, kojima bi naša zemlja ispoštovala svoje obaveze preuzete prema penzionerima. Sada, kaže, to nije matematički moguće.
Erskin Boulz, Šef štaba Bele kuće za vreme Bila Klintona, ovo je nazvao "najpredvidljivijom krizom u istoriji ". Međutim, i pored toga niko u građanskom sektoru nije ozbiljnije skrenuo pažnju na ovakav razvoj situacije koji je fiskalno neodrživ. Strah od nepoznatog rađa poricanje.
Iako princip isplate nije održiv, to je samo mali deo većeg neodrživog trenda - preteće dužničke krize u Americi. Nacionalni dug je sada 22 biliona dolara, uključujući i dug stanovništva (16 biliona) i onaj u institucijama vlade (šest biliona). Sam dug stanovništva iznosi 78 procenata BDP-a. On se gotovo udvostručio za vreme predsednika Baraka Obame i uvećava se ubrzano za vreme predsednika Donalda Trampa. U međuvremenu, dužničke obaveze američkih država prelaze 1,5 biliona dolara, tj. nekih 147 procenata svojih prihoda. A studentski dug je dosegao 1,5 triliona, 38.000 dolara po studentu. U kom trenutku će nas ova finansijska nepromišljenost stići? Teško je reći, ali u nekom hoće. Tekući trend je neodrživ.
POLITIČKA NEODRŽIVOST
Kad govorimo o politici, koliko je održiv ovaj sukob između nacionalnih elita sa dve obale i naroda u središtu zemlje? Glavni problem našeg vremena - premda retko opisan na taj način - jeste imigracija. Elite se najčešće zalažu za otvorene granice. Na rečima im se opiru, ali njihova dela opovrgavaju te reči. Ugledne demokrate (članovi Demokratske stranke) - koje predvode ono što je danas postalo elitistička partija - sve više se ponašaju tako da jasno stavljaju do znanja svoju naklonost ka otvorenim granicama. Aplaudiraju svaki put kada sudovi spreče Trampove napore da se zaustavi priliv emigranata. Ne smatraju primarnim političkim pitanjem to što masa tražilaca azila ilegalno ulazi u našu zemlju, preopterećujući naše kapacitete za obradu njihovih zahteva. Oni osnivaju prihvatilišta za azilante u gradovima i državam akoje kontrolišu. Sve koji se sa njima ne slažu, predstavljaju kao zatucane, rasiste, ksenofobe i slično.
Na drugoj strani se nalazi stanovništvo kontinentalnog dela koje bi da sačuva kulturni milje zemlje u kojoj je odraslo; ljudi koji veruju da smo stigli do tačke kada asimilacija sadašnjih imigranata izaziva zabrinutost; i koji misle da trenutni nivo njihovog priliva stvara ekonomske probleme za mnoge Amerikance, a koji osećaju veliki prezir kad čuju da ih elitistički analitičari i političari nazivaju zatucanim, rasistima itd. Za razliku od elita, kada vide stotine hiljada azilanata kako preopterećuju sistem i slobodno ulaze u Ameriku, njihova zabrinutost i gnev rastu. Oni hoće da se to okonča. Ali to se ne dešava; vladajuća klasa ne mari za njihove želje.
Ova stvar nas određuje. Zadire u samu bit onoga kakva nacija želimo da budemo. Stvara žestoka osećanja i deli zemlju na način kako se retko dešavalo u prethodnim decenijama. Nijedna partija nema političku snagu da reši ovaj problem po svojim pravilima. Ali obe strane imaju političku snagu da spreče pojavu bilo kakvog rešenja. Dok se ovaj problem nekako ne reši, nacionalna politika će biti nefunkcionalna i vrteće se ukrug. Trenutni sukob je neodrživ.
GEOPOLITIČKA NEODRŽIVOST
Osvrnimo se i na oblast spoljne politike. Čovek se mora zapitati da li su trenutne diplomatske tenzije između Zapada i Rusije održive. Hladni rat je bio održiv sukob, to sada vidimo iz istorije. Kad su se SAD suprotstavile sovjetskoj pretnji u Evropi između 1946. i 1948. godine, nadmetanje se prenelo na periferne regione sveta, a Sovjeti su se uglavnom uzdržavali od direktne pretnje Zapadnoj Evropi, dok se Zapad uzdržavao od želje za revizijom posleratnih uspeha i dobitaka Sovjeta u Istočnoj Evropi. Sukob je bio napet, ali ne i strukturno nestabilan.
Sadašnji sukob, nasuprot prethodnom, jeste strukturno nestabilan. Kako se NATO pomerao na istok do ruske granice, Rusija se našla uhvaćena ukoštac sa pretnjom koju smatra egzistencijalno važnom za svoju bezbednost. Gubitak Ukrajine ili Gruzije iz svoje sfere uticaja je stvar za koju je Rusija spremna da se bori, kako je to Vladimir Putin više puta upozoravao (i pokazao u Gruziji 2008. godine ). A Zapad još uvek koketira sa idejom da te dve zemlje primi u NATO. Moguće je da još uvek ima vremena za neku vrstu zbližavanja koje bi moglo da smiri situaciju, ali sadašnje stanje je najverovatnije neodrživo.
Uopšte, neodržviva je cela velika geopolitička strategija SAD. Stiven M. Volt sa Harvarda nedavno je za Forin polisi napisao jedan provokativan članak pod nazivom "Amerika nije tako moćna kao što misli da jeste: Era unilaterizma je završena - a Vašington je poslednji koji je to shvatio". Volt je postavio pitanje da li je Amerika i dalje unipolarna sila bez ozbiljnih protivnika koji bi mogli da joj ugroze taj globalni status, ili značajna ograničenja američke moći sugerišu "da bi (Amerika) trebalo da se postavi selektivnije i strateški promišljenije u određivanju ciljeva i njihovoj realizaciji". Volt smatra da se Trampova spoljna politika zasniva na prvom konceptu, dok u stvarnosti preovlađuje drugi.
Unipolarna uobrazilja gotovo da nije dovela ni do jednog uspeha američke spoljne politike u vremenu posle Hladnog rata, primećuje Volt, dok su promašaji bili brojni. A američka navika da gazi po legitimnim interesima drugih naroda - svejedno da li prijateljama ili ne - verovatno će stvoriti negativnu reakciju koja će Ameriku staviti u položaj u kojem će se suočavati sa sve više neprijateljski nastrojenim svetom. Volt upozorava da "nasilništvo (Amerike) ohrabruje (njene) protivnike da se udruže zarad svog interesa, a time i potencijalnim (američkim) saveznicima daje razlog da se drže po strani ". Nije slučajno, zapaža, da se Rusija i Kina sve više zbližavaju, iako nisu prirodni saveznici.
DVA MITA
Unipolarna uobrazilja se bazira na dva mita. Prvi, obrađen u Voltovom članku, jeste mit da SAD još uvek imaju moći da ostvare dominantan uticaj na događaje u celom svetu, odnosno u svim državama sveta. Ovo tvrdnja je - u svetlu događaja iz skorije prošlosti - toliko očigledno netačna da je gotovo smešna. Ali uprkos tome na njoj se još uvek zasniva razmišljanje mnogih u spoljnopolitičkom delu establišmenta, kako liberala, tako i konzervativaca.
Drugi mit je da je Amerika posebna država i egzemplar svetih demokratskih principa koje drugi narodi žele da oponašaju, pa će stoga naše globalno angažovanje stvoriti više demokratije, a time i više stabilnosti. Ovo je besmisleno, što su pokazale američke avanture na Kosovu, u Iraku, Avganistanu, Libiji, Siriji i Jemenu. Možda jesmo posebni, ali to ne znači nužno da će ostali narodi na nas tako gledati, posebno u svetlu rezultata naše nasilničke spoljne politike u prethodnim decenijama.
Spoljna politika koja se zasniva na mitovima je neodrživa. Svaka zemlja koja vodi takvu spoljnu politiku će pre ili kasnije da se sudari sa realnošću. To nas dovodi do politike prema Iranu, koja je osmišljena da slomi iranski narod razornim ekonomskim sankcijama, pa proširena na svaku državu koja bi da trguje sa Islamskom Republikom Iran iz razloga koji odgovaraju nacionalnim interesima tih zemalja. Očito je glavni cilj smena vlasti, ali režimi retko stradaju od ovakvih vrsta pritisaka. Verovatnije je da će se ujediniti i pružiti otpor. Ponekad se takvi režimi u beznađu odluče da uzvrate jer im ne preostaje nijedna druga opcija. U tom slučaju ishod je rat.
Uputno je obratiti pažnju da je Frenklin Ruzvelt učinio isto sa Japanom 1941. - i da je čak podstakao planove da se Amerikanci japanskog porekla razmeste sa Zapadne obale pre samog Perl Harbora. Znao je šta radi. Hteo je rat, a znao je da Japan neće prihvatiti ponižavanje sankcijama pre nego opciju da preduzme vojnu akciju u očajničkom pokušaju da izbegne polugu ekonomskog razaranja.
Da li Trampova administracija zna šta radi u vezi Irana? Da li je svesna da će Islamska republika pre odabrati da se suprotstavi nego da bude ponižena? Da li to administracija i želo? Ne znamo sa sigurnošću. Ali znamo da je to ono što žele Izrael i Saudijska Arabija. A znamo i da su Tramp i njegovi štićenici prigrlili geostrateške poglede tih zemalja kao svoje. Realno je zaključiti da je rat pravi cilj ove igre.
Tako vidimo da je politika Amerike prema Iranu neodrživa. Zasnovana na geopolitičkim iluzijama, ne može da ostvari željenu promenu režima bez rata. To rat čini verovatnim ishodom. Ovaj test održivosti nam pomaže da shvatimo ozbiljne strukturne probleme Amerike i sveta u ovim burnim vremenima. Kad ga primenimo (a ja sam je primenio samo na najočiglednije slučajeve), pojavljuju se dva pitanja: Da li je Amerika stabilan politički entitet? I da li je stabilan aktuelni svetski poredak? Odgovori se sami nameću.
Robert V. Meri je dugogodišnji novinar i publicista iz VašingtonaPreveo Zoran Aleksić
Izvor The American Conservative
Komentari čitatelja
na naše novosti