Problemi u odnosima Amerike i Irana imaju, kao što je poznato, dugu istoriju. Bilo bi međutim mnogo važnije podsetiti kako su počeli u ovo sadašnje vreme. Do pre godinu dana ličilo je da sve ide ka nekoj vrsti normalizacije. Sklopljen je još uvek važeći nuklerani sporazum sa Teheranom, a budući da, prema izveštajima Agencije Ujedinjenih nacija za nuklearnu energiju, Iran poštuje dogovor, najveći deo međunarodnih sankcija je ukinut i posao je krenuo. I onda, odjednom, Amerika izlazi iz tog međunarodnog sporazuma, uvodi nove sankcije Iranu i preti svim zemljama koje sarađuju sa Teheranom.
BITKA ZA DOLAR
Obnovljena agresivnost Amerike, istupanje iz sporazuma i uvođenje oštrih sankcija se podudaraju sa prvom isporukom iranske nafte Kini plaćenom ne dolarom, nego zlatnim juanom. Kina je najveći kupac iranske nafte i dogovoreno je da ona, vremenom, u celini bude plaćena kineskom valutom. Evropske zemlje, koje su takođe veliki iranski partneri, moći će da plaćaju evrima. Dolar nestaje. Strahuje se da bi takvu trgovinsku politiku Irana uskoro mogle da slede i druge zemlje izvoznici nafte, što dovodi u pitanje takozvani petro-dolar koji je zamenio zlatnu podlogu američke valute. Aktuelna politika prema Iranu je, u stvari, bitka za dolar. To je suština, a sve drugo su samo objašnjenja za javnost.
Deo tog ključnog razloga su, naravno, i drugi geopolitički, strateški razlozi. Nesreća nikada ne dolazi sama. Posle promena koje su doneli invazija na Irak i takozvano Arapsko proleće, a koje Amerika kao njihov inicijator nije očekivala, posebno posle faktičkog poraza u Siriji, Vašington je ostao bez jakog uporišta na Bliskom istoku. Amerika je u velikoj meri ispala iz igre. Jedini već oprobani način kakvog-takvog ostanka u igri je izazivanje novih kriza i pre svega napetosti. Dok god je napetosti, tu ima mesta i za Ameriku, tako se bar veruje u Vašingtonu. Drugim rečima, zaoštravanjem sa Iranom Amerika nastoji da zadrži uticaj na Bliskom istoku.
Deo toga je i nastojanje aktuelne američke administracije da očuva poziciju Izraela, svog ključnog i skoro jedinog pravog saveznika na Bliskom istoku. Promene koje su se poslednjih godina desile u tom regionu u velikoj meri su negativne i za Izrael. Izrael je na Bliskom istoku zahvaljujući svom vazduhoplovstvu i nuklearnom oružju imao dominantnu silu. Ali posle instalacija ruskih raketnih sistema S-300 u Siriji i verovatno uskoro S-400 u Iranu, a moguće i u Saudijskoj Arabiji, izraelsko vazduhoplovstvo više nije dominantno u vazduhu.
Ostalo je samo nuklearno oružje. I zato Amerika želi da spreči Iran u razvoju svog nuklearnog potencijala. To bi, međutim, mogao da bude uzaludan posao jer i neke druge zemlje su već u pripremnoj nuklearnoj fazi. Pre svega Egipat, koji u saradnji sa Rusijom gradi svoju prvu nuklearnu elektranu, što je uvod u nuklearno oružje, a zanimljiva je i pozicija zvanično američkog saveznika Saudijske Arabije, koja je već kupila kineske rakete sposobne da nose nuklearne glave, o kojima odavno ima dogovor sa Pakistanom.
U brojnim analizama se nekako uporno potiskuje američki problem sa Saudijskom Arabijom. Stalno se govori kako je Rijad pouzdan i uz Izrael najbliži američki saveznik. Saudijska Arabija je ključni nosilac petro-dolara. Realnost je, međutim, drugačija. Amerika je na petom mestu spoljnotrgovinskih partnera Rijada, mada je sav novac u američkim bankama. Najveći saudijski trgovinski partner je Kina. Ona je na prvom mestu kupaca saudijske nafte i istovremeno najveći strani investitor. Kina i Saudijska Arabija već izvesno vreme pregovaraju o međusobnom plaćanju u nacionalnim valutama. Nema dolara.
U najavljenim projektima ekonomskog razvoja bi se moglo naslutiti da bi Rijad mogao polako da napravi otklon od Amerike i potraži i druge puteve. To budi najveći strah Vašingtona. Zaoštravanje sa Iranom bi, procenjuje se, moglo da zaustavi takav razvoj događaja i ponovo vrati Saudijsku Arabiju u američke ruke, i to mnogo više nego do sada, jer bi se Amerika nametnula kao jedini zaštitnik prema moćnom - a u Rijadu tradicionalno omraženom - Iranu. U prevodu, jedan od ciljeva je nova i daleko šira okupacija te zemlje. Iran je poruka Saudijcima.
Krajnje je malo verovatno da će Iran promeniti svoju politiku putem pritisaka, sankcija ili izazivanja terorističkih akcija preko organizacija među etničkim manjinama koje podržava Amerika. Iran trpi veliku štetu ali teško da će promeniti svoju poziciju. Nije realno ni da će otežan život stanovništva dovesti do tolikog nezadovoljstva koje bi rezultiralo pobunom i smenom režima u Teherenu, čemu se nadaju u Vašingtonu. To je pogrešna procena i potpuno nepoznavanje Irana. Amerika sada pokušava da po već viđenom modelu izgradi široku međunarodnu koaliciju protiv Irana, ali i taj posao ide traljavo i bez velikog uspeha. U prevodu, sadašnja strategija neće doneti željene rezultate, pa bi onda bilo logično da se Amerika opredeli za oružani napad na Iran.
LAŽI NISU DOVOLjNE
Ona već preko sankcija i drugih hibridnih tehnika vodi rat, ali oružani još ne. Međutim, Amerika je, ipak, svesna da, uprkos tome što u regionu ima veliku vojnu silu, za oružani rat nema dovoljno ni kapaciteta, ni uslova. Prvo, Amerika nije više jedina, nije sama na Bliskom istoku. Tu ima i drugih sila. Drugo, nema ni dovoljnu logističku podršku lokalnih saveznika. Irak je već saopštio da nema nameru da učestvuje u eventualnom ratu protiv Irana, a odavno je takva pozicija strateški veoma važnog Omana. A to je saopštio i Egipat, koji je, ipak, najozbiljnija i najveća arapska zemlja. Slično je i sa Katarom. Jedini saveznici, uz Izrael, Ujedinjeni Arapski Emirati, kao ni Saudijska Arabija, a kamoli Bahrein, nisu dovoljni za jednu tako veliku vojnu operaciju. U osnovi veliko je pitanje kako bi se u krajnjem zaoštravanju ponašala i Saudijska Arabija. I treće, Iran je respektabilna vojna sila sa razvijenom ratnom tehnologijom.
Ništa bolja situacija nije ni na širem planu. Tradicionalni evropski saveznici su najblaže rečeno uzdržani i jedino je Velika Britanija - mada je vlada u tehničkom statusu - podržala Ameriku. Uz to, ozbiljan problem je primetan haos u vrhu američke administracije. O tome pre svega svedoče brojne laži kojima se zasipa javnost i izazivanje incidenata za koje se optužuje Iran. Najnoviji je napad na dva tankera u Ormuskom prolazu za koji je Vašington optužio Iran. Ali, nevešto plasirana propaganda je urušila taj plan. Sve je jasnije da je ta "lažna zastava" delo ili same Amerike ili njenih saveznika koji u Ormuskom prolazu imaju takve kapacitete, Izrael, Ujedinjeni Arapaski Emirati, ali i teroristička organizacija Muhadžedin-e-Halk, koja uz podršku američkih snaga operiše u tom prostoru. Utoliko pre što se sve desilo u času kada je japanski premijer bio u Teheranu i ugovarao nove poslove. Japan je među najvećim kupcima iranske nafte, a oštećeni tankeri su vozili robu za japanske potrebe. Zanimljivo je da je ta priča vrlo brzo zaboravljena.
Naime, Iran je potom na svojoj teritoriji oborio američki špijunski dron. Reč je o izuzetno savršenoj letelici, koja košta, na primer, dvostruko više od aviona F-35 i koja je oborena dok je bila na visini od 20.000 metara. Još je zanimljivije da su Iranci oborili samo dron, a nisu gađali avion koji ga je pratio. I onda je odmah potisnuta priča o tankerima i razlog za eventualni rat je postalo obaranje drona. Ali, i tu su Amerikanci uhvaćeni u laži, jer su tvrdili da dron nije bio iznad iranske teritorije. Nevolja je što se Americi više ne veruje. Laži nisu dovoljne za pobedu.
Svih tih okolnosti su u Vašingtonu svesni, mada ima mnogo onih koji zagovaraju rat. Ali, upravo zbog svesti o realnosti onih koji donose konačne odluke, oružani sukob sa Iranom je malo verovatan. Doduše, Amerika je suviše daleko otišla, pa će jednostavno biti primorana da nešto uradi. Mnogo je zato verovatnije da bi se, kao u slučaju Sirije prošle godine, moglo desiti raketiranje nekoliko ciljeva, a javnost bi posle bila obaveštena kako su uništeni nuklearni potencijali Irana.
Takođe bi, kao u slučaju Sirije, moglo da se desi da ti ciljevi budu i dogovoreni preko zemalja prijatelja Irana. To, kako se u političkoj komunikaciji već zove, "rekreativno raketiranje" bi moglo da bude jedina američka vojna opcija. To je nagovestio i predsednik Donald Tramp koji je to nazvao ratom "koji neće dugo trajati". Bilo je čak i objavljeno da je takav napad bio naređen ali da je predsednik Tramp "deset minuta pre napada povukao naredbu". Utisak je da je i to manipulacija; niti je bilo naređenja, niti je ono povučeno. Onda je predsednik Tramp rekao da nije stopirao naređenje već ga je samo zaustavio u ovoj fazi. Sve je to instrument pritiska i specijalnog rata.
Utisak je da je mnogo više jakih opcija u rukama Irana. Najvažnija nije samo vojna, nego je to zatvaranje puteva kroz Ormuski prolaz. Kroz taj morski put prolazi skoro 30 odsto svetske trgovine naftom. Iran, uz Oman kao svog saveznika, ima kapacitet da zatvori taj morski put, a Amerika nema da ga drži otvorenim u postojećoj geografiji. Ormuski prolaz je širok 35 kilometara i praktično ceo pripada teritorijalnim vodama Irana i Omana. Zatvaranje Ormuskog prolaza bi dovelo da sloma svetskog bankarskog sistema, berzi i konačno i same američke ekonomije.
Iran je saopštio da je i ta opcija na stolu, a ako se odluči za takav korak javnost će biti na vreme obaveštena. Dodatna prednost Irana je što ta zemlja više nije sama. Iran ima saveznike i prijatelje. Pored starog saveznika Rusije, tu je sada i Kina, a u velikoj meri i Indija. Rusija i Kina neće mirno posmatrati iransku krizu, utoliko pre što je jasno da se preko Irana gađaju i njihovi strateški interesi. Rusi su već poslali svoje vojne savetnike.
Previše je američkih frontova na jednom mestu, a vreme se promenilo. Moglo bi se zato desiti da Amerika "slomi zube" upravo na Iranu. I to bi bio početak kraja američke bitke za spasavanje dolara. Ali, sve je moguće u nastalom haosu. Ratovi se, što napisa Ivo Andrić, "ponekad i omaknu".
Komentari čitatelja
na naše novosti