prosvjedi čile

Masovni protesti u Santijago de Čileu, nedelja 27. oktobar 2019.
Neoliberalizam je, bukvalno, u plamenu. Od Ekvadora do Čilea Južna Amerika ponovo osvetljava put ostatku sveta. Boreći se sopstvenim snagama protiv zlokobnog i jednoličnog programa štednje MMF-a - koji primenjuje oružje masovnog ekonomskog uništenja ne bi li smrvio nacionalni suverenitet i podstakao socijalnu nejednakost - Južna Amerika je izgleda spremna da ponovo piše stranice svoje istorije.

Trenutno se odvijaju tri ciklusa predsedničkih izbora. Deluje da su bolivijski izbori rešeni prošle nedelje - iako uobičajeni sumnjivci viču "prevara!" Izbori u Argentini i Urugvaju biće održani sledeće nedelje.

Neželjene posledice onoga što je Dejvid Harvi u momentu inspiracije nazvao "akumuacijom otimanjem" jesu i nastaviće da budu izuzetno surove. Naposletku, one će stići i do Brazila kojeg trenutno progone pinočeovski duhovi, cepajući ga na delove. Brazil će se, posle ogromne patnje, naposletku ponovo uzdići. Uostalom, zapostavljeni i poniženi ljudi širom Južne Amerike konačno počinju da shvataju da u sebi nose Džokera.

ČILE SVE PRIVATIZUJE

Pitanje koje postavljaju demonstranti na ulicama Čilea je nezgodno: "Šta je gore, izbeći poreze ili napasti metro?" Sve je stvar matematike klasnih sukoba. Rast BDP-a Čilea iznosio je prošle godine 1,1 odsto, dok su istovremeno prihodi najvećih korpocija porasli deset puta više. Nije teško zaključiti na čiji račun je napravljen veliki jaz. Narod na ulicama stavlja naglasak na to da su voda, struja, gas, zdravstvo, medicina, prevoz, obrazovanje, polja soli u Atakami, pa čak i glečeri - privatizovani.

To je klasičan primer gomilanja konfiskovanjem, dok su troškovi života za ogromnu većinu od 19 miliona Čileanaca, čiji prosečni mesečni prihodi ne prelaze 500 dolara, postali nepodnošljivi. Pol Valder, direktor portala "Politika" i analitičar Latinoameričkog centra za strateške analize (CLAE) izneo je zapažanje kako je manje od nedelju dana nakon okončanja protesta u Ekvadoru (koji su primorali neoliberalnog lešinara Lenjina Morena da odbaci plan rasta cene gasa) Čile zaronio u veoma sličan vrtlog protesta.

Valder je precizno opisao predsednika Čilea, Sebastijana Pineru, kao ćurku na dugotrajnoj gozbi čitave političke garniture Čilea. Nije ni čudo što strahovito besni Čileanci na ulicama više ne prave razliku između vlade, političkih partija i policije. Kao što se i moglo očekivati, Pinera je svim socijalnim pokretima stavio kriminalni žig, poslao vojsku na ulice uz prekomernu upotrebu sile, i uveo policijski čas.

Pinera je sedmi najbogatiji čovek u Čileu, čija se imovina - raspoređena u biznisima koji uključuju aviokompanije, supermarkete, televizijske stanice, kreditne kartice i fudbal - procenjuje na 2,7 milijardi dolara. On je neka vrsta Morena na turbo-pogon, neoliberalni pinočeovac. Pinerin brat Hoze bio je zapravo ministar u Pinočeovoj vladi i čovek koji je pokrenuo ideju privatnog sistema socijalne zaštite u Čileu, koja je ključni uzrok društvenog raslojavanja i beznađa. I sve je povezano: aktuelni brazilski ministar finansija Paulo Gedes, kadar Univerziteta u Čikagu koji je u to vreme živeo i radio u Čileu, sada hoće da isti katastrofalni eksperiment primeni i u Brazilu. Suština je u tome da je ekonomski "model" koji on želi da nametne Brazilu doživeo potpuni debakl u Čileu.

Najznačajniji prirodni resurs Čilea je bakar. Rudnici bakra su kroz istoriju pripadali SAD-u, ali ih je zatim nacionalizovao predsednik Savlador Aljende 1971. godine. Iz toga je nastao plan ratnog zločinca Henrija Kisindžera da eliminište Aljendea, što je kulminiralo prvobitnim 11. septembrom, onim iz 1973. Tokom Pinočeove diktature rudnici su ponovo privatizovani. Najveći od njih, Eskondida, u pustinji Atakama (gde je koncentrisano devet odsto svetskih zaliha bakra) u vlasništvu je anglo-australijskog giganta BHP Biliton. Najveći kupac bakra na svetskim tržištima je Kina. Najmanje dve trećine prihoda nastalog iz čileanskog bakra ne ide narodu ove države, već stranim, multinacionalnim kompanijama.

ARGENTINSKI DEBAKL

Pre Čilea, Ekvador je bio poluparalizovan: zatvorene škole, nepostojanje gradskog prevoza, nestašice hrane, divlje finansijske spekulacije, ozbiljne smetnje pri izvozu nafte. Pod velikim pritiskom 25.000 starosedelaca na ulicama, predsednik Lenin Moreno kukavički je ostavio upražnjenu vlast u San Francisku de Kvitu, premeštajući sedište vlade u Santijago de Gvajakil. Domoroci su preuzeli vlast u mnogim važnim gradovima i opštinama. Nacionalna skupština je bila van funckije skoro dve nedelje, bez volje da makar pokuša rešiti političku krizu.

Proglašavajući vanredno stanje i policijski čas, Moreno je razvukao crveni tepih vojnim snagama - a Pinera je propisno ponovio tu proceduru u Čileu. Razlika je u tome što je u Ekvadoru Moreno igrao na kartu "zavadi pa vladaj" između domorodaca i preostalog stanovništa. Pinera pribegava brutalnoj sili.

Osim što primenjuje oprobane taktike sa podizanjem cena u svrhu dobijanja dodatnih sredstava MMF-a, Ekvador je takođe i klasičan primer koordinacije između neoliberalne vlade, velikih korporacija i istaknutog američkog ambasadora, u ovom slučaju Majkla Ficpetrika, bivšeg pomoćnika sekretara za pitanja Zapadne hemisfere zaduženog za region Anda, Brazila i Južne kupe (Argentina, Čile i Urugvaj; prim. prev.) do 2018. godine.

Najočigledniji primer potpunog kraha neoliberalizma u Južnoj Americi je Argentina. Pre manje od dva meseca, video sam u Bueons Ajresu jezive socijalne efekte pezosa u strmoglavom padu, inflaciju od 45 odsto, de fakto oskudicu hrane i osiromašenje čak i srednjeg sloja stanovništva koji je pristojno živeo. Vlada Mauricija Makrija bukvalno je spalila veći deo pozajmice MMF-a u iznosu od 58 milijardi dolara (još pet milijardi treba da pristigne). Makri će po svoj prilici izgubiti predsedničke izbore: Argenticni će morati da preuzmu na svoja pleća njegov ogromni dug. (Makri je izgubio izbore u nedelju 27. oktobra; prim. prev.).

Makri nije mogao da ima drugačiji ekonomski model do Pinerinog (zapravo Pinočevog, u kojem se javne ustanove vode kao privatne firme). Glavna spona između Makrija i Pinere je ultra neoliberalna Fondacija za slobodu koju finansira Mario Vargas Ljosa, koji makar može da se pohvali kako je nekada davno bio solidan romanopisac.

Makri, milioner i učenik Ajn Rand, koji je nesposoban da pokaže empatiju prema bilo kome, u suštini je robot kojeg je fabrički podesio njegov ekvadorski guru Džejmi Duran Barba, kao mašinu za pribavljanje podataka, društvenih mreža i fokus grupa. Urnebesan osvrt na njegove nesigurnosti može se pronaći u knjizi "Makrijeva glava: Kako razmišlja, živi i vlada prvi predsednik Ne politike ((La Cabeza de Macri: Como Piensa, Vive y Manda el Primer Presidente de la No Politica)" Franka Lindera.

Među bezbroj drugih marifetluka, Makri je indirektno umešan i u čuvenu aferu pranja novca u kompaniji Ejč-Es-Bi-Si (HSBC). Predsednik HSBC-a za Argentinu bio je Gabriel Martino. Četiri hiljade računa iz Argentine vrednosti 3,5 milijarde dolara pronađeno je 2015. godine u sedištu HSBC-ja u Švajcarskoj. Ovaj spektakularni transfer kapitala isplanirala je banka. Ipak, Martinoa je u suštini spasao Makri i postao jedan od njegovih glavnih savetnika.

ČUVAJTE SE LEŠINARSKIH PODUHVATA

Sada bi sve poglede trebalo usmeriti ka Boliviji. U trenutku objavljivanja ovog teksta predsednik Evo Morales pobedio na predsedničkim izborima u prvom krugu - za dlaku osvojivši neophodnih 10 odsto viška u odnosu na prvog pratioca koje kandidat mora imati da bi pobedio u prvom krugu ukoliko ne dobije 50 odsto plus jedan glas. Morales je neophodne glasove za pobedu u prvom krugu u suštini dobio na samom kraju, kada su potpuno prebrojani glasovi iz seoskih područja i oni iz inostranstva, a opozicija je već izašla na ulicu ne bi li izvršila pritisak. Ne iznenađuje što je Organizacija američkih država (koja inače radi u službi interesa SAD) proglasila "nedostatak poverenja u izborni proces."
evo morales bolivija

Evo Morales na predizbornom skupu u El Altou, 5. oktobar 2019.
Evo Morales predstavlja projekat održivog, inkluzivnog razvoja i, što je ključno, nezavisnog od međunarodnih finansija.
Nije ni čudo što ga čitav aparat vašingtonskog konsenzusa mrzi iz dna duše.

Ministar ekonomije Lui Arse Katakora prešao je na stvar: "Kada je Evo Morales pobedio na prvim izborima 2005, 65 odsto stanovništa imalo je niske prihode, a sada 62 odsto populacije ima pristup srednjim primanjima." Opozicija, bez ikakve druge ideje osim divlje privatizacije i bez imalo brige za socijalnu politiku, ostavljena je da viče: "Prevara!", ali ovo bi moglo imati vrlo gadan obrt u narednih nekoliko dana.

U elitnim predgrađima južnog La Paza, klasna mržnja prema Moralesu je omiljeni sport: predsednika tamo zovu "seljakom", "tiraninom" i "nesposobnjakovićem". "Kolosi iz Altiplanoa" (kolos je reč koja se u pojedinim delovima Južne Amerike koristi za ljude domorodačkog porekla; prim. NS) su obično od strane belih elita u ravnici opisani kao "zlobna rasa".

Ništa od toga ne može promeniti činjenicu da je Bolivija sada jedna od najdinamičnijih ekonomija Latinske Amerike, kako ističe vodeći argentinski analitičar Atilio Boron. Kampanja diskreditacije Morelesa, koja će u narednim danima postati još intenzivnija, deo je imperijalnog 5G rata koji se, kako Boron piše, vodi protiv čoveka koji u potpunosti uništava "hronično siromaštvo u kojem je potpuna većina patila vekovima", stanje koje je uvek "držalo populaciju bez ikakve institucionalne zaštite" i omogućavalo "pljačku nacionalnog bogatstva i opštih dobara".

Naravno, avet MMF-ovih lešinarskih akcija neće preko noći nestati iz Južne Amerike. Iako uobičajeni sumnjivci preko izveštaja Svetske banke pokazuju "zabrinutost" zbog siromaštva, Skandinavci su dali Nobelovu nagradu trojici akademika koji izučavaju siromaštvo, a Toma Piketi u Kapitalu i ideologiji pokušava da razmontira hegemonijsko opravdanje za gomilanje bogatstva.

Ono što još uvek ne dolazi u obzir za čuvare trenutnog svetskog sistema jeste da zaista istraže da li je okoreli neoliberalizam u korenu hiperkoncentracije bogatstva i socijalnih razlika. Nije više dovoljno samo ponuditi flastere. Ulice Južne Amerike su se zapalile. Pobuna je na vrhuncu.

Preveo Luka Ugrica
Izvor Strategic-culture.org