Azov bataljun
© Aleksandar Maksimenko
Ukrajinske bezbednosne službe otimaju ljude i drže ih u tajnim zatvorima. Mnogi zatvorenici nestaju bez traga, kažu za francusku redakciju Sputnjika bivši zatočenici i njihovi rođaci.

Prošle nedelje organizacije „Hjuman rajts voč“ i „Amnesti internešenel“ saopštile su da je 13 zatvorenika oslobođeno iz tajnog zatvora ukrajinske službe bezbednosti (SBU) nakon što su krajem avgusta ove organizacije objavile izveštaj „Vi ne postojite“ o zločinima SBU.

Sputnjik je uspeo da stupi u kontakt sa jednim od zatvorenika koji je i dalje u tajnom zatvoru. Prema rečima našeg sagovornika, čije ime ne navodimo iz bezbednosnih razloga, tokom hapšenja pripadnici tajnih službi su ga pretukli, a potom su mu stavili plastičnu kesu na glavu.

„Nekoliko puta sam gubio svest zbog nedostatka kiseonika“, kaže on.

Prema rečima zatvorenika, on je preživeo zato što je odlučno odbio da svedoči. One, koji su nešto progovorili, pojeo je mrak.
„Video sam jednog čoveka plavog od modrica, njega su pretukli, verovatno, bejzbol palicom — odbijeni su mu bubrezi, polomljena rebra, dobio je potres mozga“.
Prema njegovim rečima, zatvorenici često dobijaju teške povrede, ali ne i adekvatnu medicinsku negu.

Zatvorenik kaže da su za torture zadužene upravo bezbednosne službe. On tvrdi da oni imaju samica u kojem pripadnici ovih službi mogu da muče ljude kako god žele, jer niko nema ovlašćenja da kontroliše njihov rad.

Još jedan zatvorenik je preko supruge ispričao Sputnjiku šta radi SBU kako bi politički zatvorenik dao „ispravnu“ izjavu na saslušanju.
„Specijalne službe na brutalan način hapse čoveka, ali u papirima se piše da je on sam došao u policijsku stanicu. Kako bi čovek priznao krivicu, mučitelji ga udaraju šokerom po polnim organima i lome mu prste“.
Rođaci zatvorenika kažu da ga pripadnici SBU nisu zlostavljali, ali da je njegova supruga nekoliko puta dobijala pretnje jer su policajci objavili snimak hapšenja njenog muža na kojem ona daje kućnu adresu.

Ona kaže da se obratila predstavniku OEBS-a i da je on rekao da je to kršenje prava na privatnost.

„Napisala sam izjavu, ali me niko nije zvao. Tada sam zvala kancelariju ali oni su rekli da nema materijalnih dokaza o izvršenju zločina. Istovremeno, počela sam da dobijem poruke na mobilni telefon — ’ti si supruga separatiste‘. Ćerka i ja smo napustile Ukrajinu pa smo se preselile u Rusiju“.

Još jedan bivši zatvorenik, Nikolaj Vakaruk, kaže da su 9. decembra 2014. u njegov stan u gradu Ukrajinsku (Donjecka oblast) došla uniformisana lica bez oznaka, sa fantomkama na glavama. Oni su pretresli stan i oduzeli sva dokumenta i tri hiljade dolara, a onda su ga zajedno sa nepoznatom ženom bacili u podrum.

„Sledećeg jutra počelo je ’saslušanje‘. Od osam do 16 sati su me praktično ubijali. To su radila dvojica u civilu i sa fantomkama na glavi, ali redovno su dolazili pripadnici različitih nacionalističkih jedinica poput ’Dnjepar‘ i ’Donbas‘, zagrevali su se tako što su me tukli po leđima. Čuo sam ženu kako vrišti. Rekli su mi: ako želiš, negde za pola sata će isto tako vrištati i tvoja supruga. Kažem: ne želim, šta bi trebalo da uradim? Odgovaraju: Piši, sad ćemo ti diktirati. Napisao sam da sam pomagao artiljercima koji su se borili protiv ukrajinskih snaga, da sam odavao informacije o kretanju ukrajinskih vojnika i vojne tehnike, da sam organizovao provokacije u svom gradu i druge gluposti“, kaže Vakarčuk.

Prema rečima Vakarčuka, ukrajinski mediji su „u najmanju ruku neobjektivno“ pisali o tajnim zatvorima. Recimo, jedan od njih je naveo da je Vakaručuk pre hapšenja bio u Rusiji.

Uprkos brojnim činjenicama i izveštajima međunarodnih organizacija, Rukovodstvo SBU i dalje negira postojanje tajnih zatvora.