Ista energija pobune protiv nepravde podiže se i okuplja danas (kao nekada oko komunista) oko onih pokreta i organizacija koje EU vrhuška i njeni režimski mediji nazivaju "populistima". Značajna masa birača širom Evrope podržava te političke opcije i preti da na nekim budućim izborima ili događajima postane većina Evrope. Na ovim izborima nisu pobedili, ali su pokazali rast i snagu koja nastavlja marš kroz institucije Evropske unije. Pobedili su u V. Britaniji, Francuskoj i Italiji, Mađarskoj i Poljskoj, opstali u Austriji, a nastavili rast u Nemačkoj.
"Sile stare Evrope" vodile su kampanju već godinama, pogotovo mesecima pred upravo održane evropske parlamentarne izbore, baš kao da se bore protiv nekakvog bauka. I nazivali su ga "populizam i ekstremna desnica". Režimske medije prepoznavali ste po tome što su disciplinovano izbegavali da ovakve pokrete nazovu njihovim imenom - suverenisti. Umesto toga koristili su etikete. Taman koliko se politička korektnost razlikuje od političkog diktata, i koliko se autocenzura razlikuje od cenzure, toliko se i nazivi "populisti i ekstremni desničari" ne mogu smatrati etiketama. A jesu. Suštinski jesu.
DUGOTRAJNA INDOKTRINACIJA
U perfidnim igrama političkog diskvalifikovanja preko medijske indoktrinacije, jedno od ključnih mesta zauzima imenovanje neke pojave na takav način da se ona obruka i učini manje vrednom na skali prihvatljivih vrednosti. Srbi su imali prilike da ovu vrstu perfidnog diskvalifikovanja osete na sebi još u doba titoizma, a današnji biološki i ideološki naslednici titoista, preko "drugosrbijanskih" medija i njihovih kadrova u režimskim medijima, nastavljaju isti manevar.
Nazvati nekoga "nacionalistom" samo po sebi ne bi moglo biti etiketiranje. Ali u Srbiji danas to jeste etiketiranje. Posle decenija u kojima je nacionalizam izjednačavan sa šovinizmom, ta imenica danas je postala etiketa. Paradoksalno, danas je u Srbiji prihvatljivije da rodoljuba nazovu patriotom nego nacionalistom. A logika jezika kaže da je nacionalista onaj ko voli svoj narod (dakle ne mrzi druge, kao što to radi šovinista), dok je patriota onaj ko voli zemlju svojih otaca, otadžbinu. Iz ugla humanističke kulture, nacionalizam je prihvatljiviji jer je u ovom pojmu naglasak na ljubavi prema ljudima, dok patriotizam može naglašavati ljubav prema zemlji otaca više nego prema ljudima i biti spreman da ljude žrtvuje za otadžbinu.
Jednostavno, dugotrajnom indoktrinacijom i ponavljanjem reči nacionalizam u negativnom kontekstu kroz režimske medije - pojam je dobio drugi sadržaj. I ovde se ne staje. Ide se još dalje u ponižavanju rodoljublja u Srbiji. Poseban manevar, koji još nije dobio na zamahu u našem javnom prostoru (jer ga koriste marginalne političke grupe) je korišćenje izraza "nacoš" za rodoljube. Naizgled, to je potkulturna skraćenica za nacionalistu, ali može lako da se tumači i kao oznaka za nacistu. Ako i ovaj izraz dobije na dugotrajnosti u korišćenju, lako će se uspostaviti veza izjednačavanja nacionalizma sa nacizmom u Srbiji. Pošto ovaj izraz koriste tzv. "antifašisti" (razne Antifa i slične srbomrzačke organizacije), bilo bi zanimljivo pitati ih zašto se oni zovu antifašisti, a ne antinacisti. To je, međutim, pitanje za neki drugi tekst.
BAUK POPULIZMA
Isti ovaj manevar koji je na Srbima primenjivan decenijama (kao i mnogi drugi eksperimenti kojima je titoizam bio preteča evrounijatske diktature), danas se primenjuje na suverenistima u Evropi. Jednostavno, dugotrajnom upotrebom termina populista u negativnom kontekstu, menja se njegova sadržina. Kada režimski mediji glumeći tzv. nezavisnost i političku korektnost nekoga nazovu populistom, oni ga formalno nisu etiketirali, tj. imenovali kao problematičan politički sadržaj. I taj populista ne bi imao pravo da se žali, verovatno bi prećutao. Ta ćutnja bi onda mogla da se tumači kao saglašavanje. Tako suverenisti nose etiketu populista, naziv koji u sebi ima uvredljiv sadržaj.
U logici jezika, populista je neutralan politički termin. On znači - narodnjak. Čovek koji se zalaže za interese populus-a, tj. naroda. To je politika koja je najbliža duhu izvorne demokratije u kojoj državom treba da vlada najveći broj pojedinaca obuhvaćenih pojmom naroda. Nasuprot privilegovanim manjinama, ovde su u prvom planu interesi većine. Današnja briselska birokratija je sve drugo samo ne zastupnik interesa evropskih naroda, dok suverenistički pokreti žele da interes evropskih naroda bude na prvom mestu. Zato ih režimski mediji briselske birokratije nazivaju populistima, pri čemu tu reč izvitoperno koriste za perfidnu delegitimaciju suverenista.
Populizam u tonu režimskih medija evropskih prestonica znači - demagogiju. Populista izvorno ne znači demagog, iako mediji danas daju taj sadržaj ovom terminu. Demagozi su oni koji podilaze gluposti masa, oni koji obećavaju laka i jednostavna rešenja za složene i teško rešive probleme, znajući da to nije moguće, ali računajući na lakovernost i ostrašćenost prostog naroda. Kada režimski mediji suvereniste nazivaju populistima, oni im lepe etiketu demagoga, ali istovremeno emituju nadmen stav prema Evropljanima i narodima Evrope koji glasaju za suvereniste. Na ovaj način, vladajuća klasa u EU šalje poruku da joj nije potrebna nikakva kontrola od naroda i nacija u EU jer je njihova vlast toliko "složena" da narod i obični građani to ne mogu da razumeju i nemaju tu šta da traže. Po briselskim birokratama, u EU treba da vladaju samo "posvećenici". Međutim, suverenisti su ti koji toj harmoniji vladanja smetaju i svojom glasnošću dovlače obične građane u politički proces, čime ometaju upravljačku idilu Brisela.
STIGMA EKSTREMIZMA
Na sličan ali malo drukčiji način se suverenistima lepi i etiketa "ekstremizma". Podela na "levo" i "desno" je potpuno izgubila smisao kad su se i levocentrični i desnocentrični lepo "centrirali" u krilo sistema što ga je odgajila hiperkapitalistička elita i briselska birokratija. Levi i desni centar se igrao svojih levo-desnih folklora, dok je većina njihovih birača decenijama obespravljivana, pljačkana i gubila sva radnička i druga prava. Danas, kada su ti birači u suverenistima prepoznali prave zastupnike svojih interesa, odjednom je sve za šta se glasa van bezličnog "centra" postalo ekstremno.
Sve što se bavi politikom u EU, a nije jednako poslušno globalnim elitama kao ono što se zove "centar", postalo je ekstremizam. Politički gledano, u civilizovanim demokratskim društvima i ekstremne ideologije nisu proskribovane. Nisu formalno-pravno. Ali društveno su vrlo malo prihvatljive. Zato je guranje suverenističkih pokreta na marginu "ekstremizma" ustvari poruka biračima da je to politička akcija neprihvatljiva onima koji treba da upravljaju društvom i državom. Istovremeno, kada nešto nazovete ekstremnim (tj. krajnjim) onda šaljete preteću poruku da je to na samoj ivici društvene i političke prihvatljivosti i da toj političkoj akciji treba još samo korak da bude izbačena iz sistema, proglašena za antisistemsku i kao takva podložna gonjenju.
Kada se pogleda idejna platforma mnogih suverenističkih snaga u Evropi, vidi se da je većina tih ideja normalna i da se svodi na potrebu da evropski građani i narodi vrate moć odlučivanja o svojim životima u svoje ruke. Ako je ta normalnost postala ekstremna za briselsku birokratiju i režimske medije, onda je očigledno da je u Briselu zasela nenormalna kasta sa izvitoperenom ideologijom.
Zaključak je da olako pristajanje na nazivanje suverenista "populistima" i "ekstremnim desničarima" (uglavnom) ili "ekstremnim levičarima" (ređe) nije prihvatljivo. Bar za sve nas koji još uvek smatramo da narod, odnosno obični građani, treba da odlučuju o svojim životima.
Vladan Glišić je advokat i član Srpskog patriotskog savezaIzvor Novi Standard
Komentar: Pogledajte također: Izbori Europskog parlamenta 2019 .: Velike pobjede za nacionalističke stranke u Velikoj Britaniji, Francuskoj i Italiji