EU ne može ni da se reformiše, ni da postane finansijski samoodrživa. Za evropsku "imperiju" nastupio je trenutak "biti ili ne biti"
Deutsche Bank
Ugledni analitičar evropske ekonomije, Embrouz Pritčard Evans, piše:

"Nemačka industrija se našla u najdubljem padu od svetske finansijske krize i preti da gurne ekonomiju evropske lokomotive u totalnu recesiju. Ovo tmurno stanje primorava Evropsku centralnu banku na razmatranje sve rizičnijih mera. [...] Uticajni Ifo institut iz Minhena je izjavio da je njegov indikator poslovne klime za proizvodnju skliznuo 'u slobodni pad' tokom jula, pošto zakasnela šteta od svetskih trgovinskih konflikata uzima svoj danak, a poverenje vene. Sve to daleko prevazilazi nevolje automobilske industrije. Preko 80 odsto nemačkih fabrika trpi kontrakcije."

Zbog čega? Šta se to ovde dešava? Izgleda da, iako su druge članice EU nekada bile najveće tržište Nemačke, sada su prva i treća glavna izvozna destinacija Nemačke SAD i Kina. Na ove dve zemlje zajedno je usmereno preko 15 odsto čitave nemačke spoljne trgovinske aktivnosti. Preko 18 odsto robe izvezene iz Nemačke je završilo negde u Aziji. Stoga ovogodišnje industrijske muke Nemačke ukazuju na njen ekstreni fokus, odnosno na Ameriku, Kinu i Aziju - njene najveće trgovinske partnere. I glavne učesnike današnjih trgovinskih i tehnoloških ratova.

Klemens Fuest - predsednik Ifo - kaže: "Svi problemi se udružuju: Kina, njen rastući protekcionizam u svim oblastima, njeno ometanje svetskih lanaca snabdevanja". Ali ako proizvodne muke Nemačke nisu dovoljne same po sebi, kad se kombinuju sa pretnjom trgovinskog rata protiv Trampa - perspektive deluju zaista tmurno za Evropu. Veoma je verovatno da će bilo koji stimulans Evropske centralne banke (ECB) - obećan za ovu jesen, pošto je Mario Dragi upozorio da evropska slika postaje "sve gora i gora" - izazvati besnu reakciju Trampa, odnosno optužbe da EU i ECB manipulišu valutom. Izgleda da odnosi EU i Vašingtona postaju kiseli iz mnoštva razloga.

BITKA SVIH PROTIV SVIH

Ali to nije sve: Obraćajući se pred nemačkim parlamentom, Alis Vajdel - liderka AfD - se ustremila na kancelarku Merkel i Brisel zbog njihovog tromog rešavanja Bregzita (za koji "ona, Merkelova, snosi određenu odgovornost"). Vajdel je podvukla da je "Velika Britanija druga najveća ekonomija Evrope - velika kao 19 najmanjih članica EU zajedno". "Sa ekonomske tačke gledišta, EU ne spada na 27, nego na 9 zemalja. Pred licem tako ogromnog događaja, reakcija EU je na ivici patološkog poricanja realnosti... Trebalo bi da se prisete da su ovde na kocki nemački prosperitet i poslovi. Jasno je da je u nemačkom interesu da se trgovina i investicije nastave bez smetnji. Ali, usled slepe lojalnosti, vi [Merkelova], pratite Francusku, koja želi da Britaniji uskrati pristup jedinstvenom evropskom tržištu. Da, vi [Merkelova] razmatrate da ne dozvolite Britaniji pristup evropskoj ekonomskoj zoni, jer je Francuska ne želi u njoj. [Sarkastično] To bi bilo previše... Previše slobodne trgovine, previše svežeg vazduha na tržištima. Francuska sa svojom propalom industrijskom politikom služi kao novi nacrt za EU". (Pogledajte video ovde).

Poslednje što je Vajdelova rekla je ključno: ona insinuira da se Makron postavlja tako da baci senku na Merkelovu, odnosno da postaje lider EU na račun opadajućeg uticaja i kredibiliteta kancelarke. Makron namerava da nametne "propali" francuski industrijski model na štetu Nemačke, smatra Vajdelova.

Ona nije usamljena u ovoj proceni. Trampu se takođe ne dopada bilo kakvo potencijalno Makronovo preuzimanje vođstva u EU, koja bi u tom slučaju (skoro sasvim sigurno) postala neprijateljskije orijentisana prema svakom trgovinskom sporazumu sa Sjedinjenim Državama (posebno u oblasti poljoprivrede), jer bi to otvorilo francusku industriju za američku konkurenciju. Otuda Trampov kontraudar (na francuska vina) u znak odmazde povodom novih poreza koje je Francuska uvela američkim kompanijama - što teško da će značajno doprineti francuskoj državnoj kasi. Tramp se takođe uključuje u bitku za budućnost Evrope. Biće to bitka svih protiv svih.

Velika pretnja za EU sada izvire iz najmanje očekivanog pravca - iz Amerike. Ni u jednom trenutku evropski lideri svoj projekat nisu smatrali izazovom američkoj snazi. Štaviše, smatrali su da napredak njihovih karijera zavisi od američke podrške. Posledično tome, namerno su odlučili da evro ne osnivaju u bilo kakvim drugim okvirima osim u sferi dolara. Nikada nisu razmotrili mogućnost da bi Sjedinjene Države mogle da promene ponašanje. A sada se iznenada EU našla izložena čitavom nizu sankcija zbog vezanosti evra za hegemoniju dolara, zbog mogućeg trgovinskog i tehnološkog rata između dva glavna trgovinska partnera, pa čak i zbog svađe usled menjajuće odbrambene računice SAD. Balansiranje između SAD i Kine će predstavljati veliki izazov za Evropu i njene usađene kulturne predispozicije.

Vajdelova takođe upozorava nemački parlament da za Nemačku najveća posledica Bregzita neće biti samo promene u izvozu, nego to što bez Ujedinjenog Kraljevstva kao članice EU, Nemačka više neće imati mogućnost da okupi veto-manjinu od 35 odsto u Evropskom savetu. A u odsustvu te sposobnosti blokiranja, Nemačka neće biti u stanju da "zaustavi krizama izbušene mediteranske zemlje i Francusku od posezanja za finansijama zajednice".

SRŽ KONSENZUSA DOVEDENA U PITANjE

Ovo pogađa u srž evropske krize. U Nemačkoj postoji konsenzus koji je nastao na iskustvima traumatičnne međuratne hiperinflacije, Velike depresije iz 1930-ih i društvene erozije do koje je to dovelo. Kako bi proterala ove utvare, Nemačka je namerno uredila EU tako da predstavlja automatizovani sistem fiskalne "discipline" - nametnute pomoću centralne banke pod nemačkim nadzorom (ECB). Sve to je bilo čvrsto zašrafljeno automativnošću (odnosno automatskim stabilizacionim mehanizmima). Sa ovim su se saglasile ostale evropske zemlje (srž konsenzusa), jer je delovalo kao jedini način (makar se tako se govorilo) da Nemačka pristane da ukotvi svoju barku tada stabilne "dojče marke" u zajedničku luku evropskog monetarnog sistema.

Profesor Pol Krugman objašnjava: "Kako je onda Evropa uspela da uspostavi zajedničku monetarnu politiku ako ima Evropsku centralnu banku koja je eksplicitno uspostavljena tako da svakoj članici da ravnopravan glas, a da se istovremeno zadovolje nemački zahtevi za garantovanim monetarnim integritetom? Odgovor je bio u tome da se novi sistem stavi u režim autopilota, da se programira tako da radi ono što bi Nemci radili da su i dalje bili glavni.

Prvo je nova centralna banka - ECB - formirana kao autonomna institucija, odvojena od političkih uticaja koliko god je to moguće. Drugo, dat joj je jasan, veoma tesan mandat: stabilnost cena i tačka - za ostale gnjecave stvari poput zaposlenosti ili rasta nema nikakvu odgovornost. Treće, prvi direktor ECB, postavljen na osmogodišnji mandat, bio je neko za koga se moglo garantovati da će biti veći Nemac od samih Nemaca: Vim Duizenberg, koji je upravljao holandskom centralnom bankom tokom perioda u kojem se njegov posao skoro u celosti svodio na oponašanje svega onoga što bi Bundesbanka učinila".

Krugman je previše fin da bi to eksplicitno saopštio, ali nikada nije postojala zajednička politika. Bila je to nemačka kontrola, zaodenuta u mehanizme stabilizacije, osmišljena u Frankfurtu. Gubitak ovih mehanizama je ono što plaši nemačku elitu.

A Makron je upravo razneo franko-nemačku osovinu stavljanjem Francuskinje (Lagardove) na čelo ECB, samoproglašnog federalistu ("Ja želim Sjedinjene evropske države") na mesto predsednice Evropske komisije (misli se na Ursulu fon der Lejen, prim. prev.) i Bregzit-jastreba na mesto predsednika Evropskog saveta (misli se na Šarla Mišela, prim. prev.). Makronov trijumf nad Merkelovom ima za cilj da sruši Nemačku sa trona. A kazneni Bregzit ne samo da će oslabiti Nemačku i potkresati joj glasačku moć u Savetu, nego će Makronu pružiti i zadovoljstvo najurivanja kažnjene Britanije napolje iz EU.

Makron priprema teren za svoju ideju čvršće centralizovanog upravljanja Evropom. Ali ko će snositi troškove te ideje? Bez nekadašnjeg nivoa nemačkog doprinosa i bez učešća Britanije kao države koja je mnogo doprinosila evropskoj kasi, EU neće moći ni da se reformiše (jer mnoge reforme zahtevaju promenu osnivačkih akata), ni da ostane finansijski samoodrživa.

A široko političko nezadovoljstvo Makronovom formulom se već krčka, kako primećuje Frenk Li:

SPORAZUMI SU NEDODIRLjIVI

"Istočnoevropske zemlje koje su izronile iz raspada Sovjetskog Saveza su gajile uverenje da im se nudi blistav novi svet zapadnoevropskog životnog standarda, uvećanih plata, visokih stopa društvene mobilnosti i potrošnje. Nažalost, progutali su iluziju: u ovom trenutku izgleda da je rezultat tranzicije stvaranje periferije sa niskim primanjima; graničnih ekonomija na obodima visokorazvijenog evropskog jezgra; evropske verzije NAFTA-e i "makiladore", odnosno niskotehnoloških fabrika sa malim platama i niskokvalifikovanim radnicima, smeštenih na meksičkoj strani granice između Meksika i SAD".

A ne govorimo "samo o Letoniji": za mnoge na istoku Nemačke (glasačkom srcu AfD-a), nemačko ujedinjenje iz 1990. nije bilo spajanje jednakih, nego "anšlus" u kojem je Zapadna Nemačka preuzela Istočnu Nemačku. Razlozi za istočnonemačko nezadovoljstvo se mogu videti svuda: istočna populacija se smanjila za oko dva miliona, nezaposlenost je skočila, mladi ljudi se sele u velikim brojevima, a nekada vodeća industrijska nacija Istočnog bloka je sada lišena bilo kakve industrije.

Tu leži klica krize. Sa svih strana se čuje poziv da se pokuša nešto drugačije: poput relaksiranja fiskalnih pravila koja uništavaju javne usluge, ili, još smelije, da se dotakne "Sveti gral" i reformiše finansijsko-bankarski sistem.

No, tu se krije teškoća: sve takve inicijative su onemogućene aktuelnim zabravljenim sporazumnim sistemom. Čak i ako svi razmatraju kako da promene te sporazume, to se neće dogoditi. Sporazumi su nedodirljivi jer Nemačka veruje da bi popuštanje njene kontrole nad monetarnim sistemom bilo isto što i otvaranje Pandorine kutije, nakon čega bi ponovo iskočile utvare inflacije i društvene nestabilnosti. Vajdelova je bila veoma jasna povodom ove opasnosti.

Radi se o tome da evropska "zabravljenost" potiče od sistema koji je svojevoljno uklonio moć parlamentima i vladama, a onda maltene sakralizovao automativnost takvog mehanizma kroz sporazume koji se mogu menjati jedino vanrednim procedurama. Niko u Briselu ne vidi bilo kakvu šansu da se "to" dogodi - prema tome Brisel zvuči kao pokvarena ploča i ponavlja mantru kako "nema alternative" (There Is No Alternative - TINA) tešnjoj evropskoj integraciji. A upravo je to ono čemu se evropski suverenisti odlučno protive, svim sredstvima.

Jedino bi dašak dolazeće recesije u Evropi i sa njom povezane krize suverenog duga mogli da prodrmaju Brisel iz njegove samozadovoljne tromosti i nateraju ga da se fokusira na upravljanje krizom. Kako Pritčard-Evans zaključuje, ECB ne može da spasi evrozonu još jednom. Štafeta se prenosi na političare - ako su sposobni da je nose?

Dobrodošli u novu fazu vestfalske borbe: za evropsku "imperiju" nastupio je trenutak "biti ili ne biti."

Preveo Vladan Mirković
Izvor strategic-culture.org