© Alex Wong/Getty Images
Trampove odluke zaista jesu šokirale svet i ostavile za sobom Tviter u SAD 'usijan' od revolta i ogorčenosti. To je jedna strana medalje povlačenja američkih trupa iz Sirije - osećaj srama. Druga strana jeste da su, realno gledano, SAD pokušavale da ostvare previše međusobno nespojivih ciljeva; svrgnuti predsednika Asada; osporiti i Rusiji i Iranu pravo na sferu uticaja u ovom regionu;i nepopularnoj kurdskoj manjini (Kurdi su manjina čak i u severoistočnoj Siriji) kroz projekat kreiranja nacije stvoriti državicu koja bi se suprotstavila Damasku. Sa tako raznolikim ciljevima, a uz prisustvo Rusije i Irana koji im se protive, SAD nisu ostvarile nijedan.
Kao što je Edvard Gibon tonom zakasnelog realizma istakao u svojoj čuvenoj knjizi Opadanje i propast Rimskog carstva, jednom kada se izgube određene vrednosti, propadanje i pad su neizbežni. Saudijska Arabija je odavno izgubila izvorne kvalitete koji su Ibn Saudu doneli vlast, a bez kojih nije moguće izbeći propast (upravo to se, prema Gibonsovim uverljivim tvrdnjama, ranije dogodilo i Rimu).
Današnja Saudijska Arabija nema ni najmanje elana da se uzdigne, a živi lagodnim životom.S druge strane, Huti su otelotvorenje tih gibonsovskih ključnih kvaliteta i vrlina. Ishod saudijsko-jemenskog konflikta koji trenutno tinja predodređen je karakterom njegovih učesnika - ne uzimajući u obzir sve druge različitosti. Pentagon je, da budemo pošteni, ovo shvatao od samog početka, ali je dopustio da zamah starih američkih saveza i animoziteta odnese prevagu nad ovim ključnim zapažanjem.
VIJETNAMSKA REVIZIJA
Čemu dakle toliko dreke i buke u Vašingtonu zbog zakasnelog prihvatanja stvarnosti? Ogorčenje zapravo nije iznenađujuće jer u njegovom korenu nije samo usiljena tobožnja sekiracija zbog Kurda, već se radi o tome da je Tramp svom silom razbio u paramparčad dve stare i povezane dogme establišmenta.
Jedna nit ovde tiče se Vijetnama, koji je u SAD uvek prisutan, vrebajući iza kulisa. U tom još uvek formativnom ratnom iskustvu, više od dve decenije učešća i pola miliona američkih vojnika nisu bili dovoljni da se otklone osnovne slabosti američkih posrednika na terenu (misli se na proameričke trupe Republike Vijetnam; prim. prev.), koji nikad nisu uspevali da održe borbene redove bez američke pomoći. Na kraju se sve urušilo pod težinom konvencionalne invazije severnih Vijetnamaca, aprila 1975. (pada li vam na pamet Avganistan?)
© APAmerički vojnici se probijaju kroz močvarne predele u delti reke Mekong u Vijetnamu, 1967.
Ne, ova perspektiva nalaže da se Vijetnamski rat mogao i morao dobiti - samo da je bio primenjen pravi pristup. Tako je nastala ideja 'večitog rata', osmišljena da iskustveno 'dokaže' dva glavna ratna nepisana pravila (ne 'Klauzevic' ili protivpobunjenička dejstva), to jest da dokaže da bi obe strategije, da su bile u potpunosti primenjene u Vijetnamu, zasigurno dovele do američke 'pobede'. (Matis je ponovio ovo stanovište kada je 2018. govorio o nuklearnoj strategiji Trampove administracije. Amerika, insistirao je Matis, mora početi ponovo da pobeđuje).
Ova revizionistička verzija istorije Vijetnamskog rata započela je 1986. člankom Dejvida Petreusa u vojnom časopisu Parameters, u kojem je izneo stav da američka vojska nije bila pripremljena za sukobe niskog intenziteta (kakav je bio onaj u Vijetnamu); i da bi Amerika pobedila ne da je Vijetnamaca bilo manje, već da im je pružen bolji otpor". Odlučujuću doktrinu protivpobunjeničke borbe, Priručnik za terensku službu 3-24, protivpobunjeničke operacije, nadgledao je Dejvid Petreus, u saradnji sa još jednim oficirom, general-pukovnikom Džejmsom Matisom (bivšim američkim ministrom odbrane), koji se ove nedelje žalio na Trampa zbog odluke o povlačenju trupa iz Sirija (potencijalno povlačenje je upravo razlog zbog kojeg je podneo ostavku na mesto ministra odbrane).
Dakle, Trampov izvorni tim koji je nazivao "moji generali" činili su upravo oni ljudi koji su tokom poslednje tri administracije radili na proširenju misija protivpobunjeničke borbe (COIN) na otprilike 70 odsto svetskih država. U intervjuu iz 2017. godine Petreus je opisao sukob u Avganistanu kao "generacijski". Ukratko, Trampovi najviši vojni savetnici nisu se čak ni pretvarali da će ratovi pokrenuti nakon 11. septembra 2001. ikada biti okončani. U suštini, dokument o Nacionalnoj strategiji Trampove administracije samo je dodao sjaj "Amerike na prvom mestu" na Bušovu Nacionalnu strategiju iz 2002. godine, prema kojoj nijednom takmacu ne bi smelo biti dozvoljeno da dovede u pitanje političku i finansijsku dominaciju SAD.
Ali ova protivrečnost jednostavno nije bila održiva. Tramp se u predizbornoj kampanji zalagao upravo za okončanje večitih ratova. A sada, kada su predsednički izbori ponovo pred vratima, on je odbacio čitavu kulturu vijetnamskog revizionizma. Kritike koje dolaze iz ovog ugla Tramp će verovatno moći da odbaci bez većih problema. Američka javnost je sita 'večitih ratova'. Bilo kako bilo, nova generacija zvaničnika u Pentagonu se preusmerila sa doktrine protivpobunjeničke borbe na doktrinu 'nadmetanja velikih sila' i ima nameru da napravi zaokret sa Bliskog istoka i usmeri se na Kinu.
ODBACIVANjE VOLFOVICEVE DOKTRINE
Druga dogma koja je i dalje duboko usađena u određene obrasce američkog načina razmišljanja - koju je Tramp takođe razbio na delove - dolazi iz drugačije kategorije, i daleko je opasnija. Radi se o 'Volfovicevoj doktrini', sadržanoj u ovoj debati iz 1991. koju je tadašnji zamenik ministra odbrane SAD vodio sa generalom Veslijem Klarkom. A za ovako blasfemičan čin, Tramp može očekivati ozbiljan kontranapad.
Klark: "Gospodine ministre, mora da ste jako zadovoljni sa učinkom vojske u operaciji Pustinjska oluja."Volfovicovo razmišljanje je još eksplicitnije preuzeo Dejvid Vurmser 1996. u svom dokumentu Suočavanje sa državama u kolapsu (koji je proistekao iz njegovog doprinosa ozloglašenom dokumentu Čisti raskid koji je ranije iste godine napisao Ričard Perl za Benjamina Netanjahua). Cilj oba dokumenta bio je direktno suprotstavljanje američkom 'izolacionističkom' razmišljanju.
Volfovic: Pa zapravo i ne baš, jer istina je da je trebalo da se rešimo Sadama Huseina, a mi to nismo uradili... Ali jedna stvar koju smo naučili jeste da možemo vojno intervenisati u regionu Bliskog istoka, da nas Sovjeti neće zaustaviti. Sada imamo pet do deset godina da počistimo te marionetske režime SSSR-a (Siriju, Iran, Irak) pre nego što se pojavi nova supersila da nam se suprotstavi."
Danijel Sančez je primetio: "Vurmser je okarakterisao promenu režima u Iraku i Siriji (oba su bila batistička) kao "širenje haotičnog sloma" sekularnog arapskog nacionalizma, posebno baatizma. On (je tvrdio da je) "fenomen baatizma" od samog početka bio "ubačeni faktor strane, što će reći sovjetske politike" (...) i u skladu sa time savetovao je Zapadu da 'skrati muke' neprijatelju kojeg je pregazilo vreme - i da pogura hladnoratovsku pobedu Amerike do konačnog cilja." Pamflet Suočavanje sa državama u kolapsu trebalo je da zajedno sa Čistim raskidom ima veliki uticaj na stavove Vašingtona za vreme administracije Džordža Buša mlađeg (u kojoj bi službovao i Dejvid Vurmser).
Ono što je probudilo duboko ukorenjeni bes neokonzervativaca prema sekularno-nacionalističkim arapskim državama nije samo to što su one - iz neokonzervativne perspektive - predstavljale raspadajuće ostatke zlog SSSR-a, već što je, počevši od 1953. pa nadalje, Rusija pružala podršku tim sekularno-nacionalističkim državama u svim njihovim sukobima sa Izraelom. To je bilo nešto što neokonzervativci nisu mogli niti tolerisati, niti oprostiti. I Čisti raskid i Projekat novog američkog veka (PNAC) iz 1997. bili su isključivo zasnovani na široj američkoj politici koja je imala za cilj da zaštiti Izrael.
Stvar je u tome što je Vurmser, ukazujući kako rušilački baatizam mora biti vodeći prioritet u regionu, isticao da "prema sekularnom arapskom nacionalizmu ne treba pozakati nimalo milosti,čak nizarad zaustavljanja talasa islamskog fundamentalizma." (naglasio A. K.) Stoga, nije postojala druga mogućnost. Stvar je u tome da po ovom pitanju SAD nisu imale drugog izbora do toga da se udruže sa kraljevima, emirima i vladarima Bliskog istoka. I tako je i danas.
"IZRAEL JE SLEDEĆI"
© Ronen Zvulun/ReutersIzraelski premijer Benjamin Netanjahu prolazi pored zastave Izraela
U ovom kontekstu (odstupanja od američkih bezbednosnih obećanja) Tramp je u polju velikog političkog rizika. Izrael je u panici. Izraelski dopisnici vide ove povezane događaje kao Trampov smrtni udarac Izraelu, "dok se strateški odnos snaga menja Izraelu pred nosom".
Izrael je ostavljen sam: Smadar Peri piše za Jediot ahoronot (na hebrejskom): "Tramp i ne trepnuvši napušta saveznike, a Izrael je po svoj prilici sledeći."
Ben Kaspit zapaža: "Zaokret u regionu tera Izrael da promeni svoje planove, preosmisli svoje koncepte i da se pripremi za scenarije koji su odavno ostavljeni po strani. Jedan od takvih jeste i mogućnost ulaska u rat na više frontova u veoma bliskoj budućnosti."
Izraelski komentator Gilad Acmon primećuje:
Izrael je u značajnoj meri pogrešno upravljao sukobom sa Iranom. Više od deceniju Izrael je nemilosrdno pretio i nastojao da zastraši Iran. Odgovor Irana bio je delotvoran: polako, ali sigurno Iran je opkoljavao jevrejsku državu. Izrael nema zajedničku granicu sa Iranom, ali Iran je prisutan na mnogim tačakama izraelske granice (...) Nedavni napadi na naftna postrojenja Saudijske Arabije imali su zapanjujuću preciznost, na manje od jednog metra, uprkos činjenici da su upućeni sa udaljenosti od preko 1.000 kilometara, što je Izraelu poslalo jasnu poruku. Iran bi mogao iz zapadnog Iraka da sa visokom preciznošću napadne bilo koju metu u Izraelu, bez da bude razotkriven. To je dokazalo da je iranska tehnologija decenijama ispred bilo čega što imaju da ponude Izrael, SAD ili Zapad.Eto 'glavobolje' za Trampa. Ne radi se samo o tome da ga preovlađujući uticaj Izraela u američkom Kongresu i među elitama vodi u političko minsko polje. Ima i toga, naravno. Ali mnogo je opasnije to što Izrael iz kulturoloških razloga ne može promeniti kurs. Zakasneli Netanjahuov odgovor na Aramko bio je "da Izrael mora pod hitno potrošiti milijarde na odbranu".
Sa ove tačke gledišta, potpuno je nerealno očekivati od Amerike da u ime Izraela vojno dejstvuje protiv Irana. Trampove - po pravilu neočekivane - reakcije su ubedile vojni establišment Izraela da je njihova država prepuštena da se samostalno nosi sa iranskom pretnjom. Američka administracija voljna je da se obračunava sa Iranom samo putem sankcija, a Izrael je do sada naučio da se one mogu vratiti kao bumerang. Iran gradi tehnološku i stratešku nezavisnost... Kako sada stvari stoje, Izrael je utrošio milijarde dolara novca izvučenog iz džepova američkih poreskih obveznika za izgradnju neupotrebljivog antiraketnog sistema, koji bi u najboljem slučaju mogao imati efekta protiv nemačkih B2 raketa iz 40-ih godina prošlog veka. Izrael se, još jednom, pripremao za pogrešan rat.
Logično, čovek bi mogao očekivati da će, u svetlu novih okolnosti, Izrael ponovo razmotriti svoju strategiju prema Iranu. Ali mogu li oni to? Nije li Izrael previše posvećen ideji da je Iran oličenje kosmičkog zla? Po ovom pitanju je premala razlika između Likuda i Gancove plavo-bele koalicije. Hoće li uspaničeni Izrael radije pokušati da nekako povrati svoju nekadašnju regionalnu vojnu "prevlast"? Hoće li Tramp uspeti da Ameriku drži na distanci ako Izrael to pokuša?
Tramp verovatno misli da je doneo hrabru odluku (a raskid sa konvencionalnim načinom razmišljanja zaista jeste hrabar) da oslobodi Ameriku "beskrajnih ratova". Ali, primećuje Ben Kaspit, moraće da čuva leđa od posledica toga što Izrael "nakon tri godine uveravanja da je na pobedničkoj strani, počinje da shvata da je zapravo na gubitničkoj, ili makar na napuštenoj strani." Zabrinuti i uspaničeni Izrael je opasan Izrael.
Preveo Luka Ugrica
Izvor Strategic-culture.org
Komentari čitatelja
na naše novosti