Otuda je Čomskijeva analiza uloge Nemačke u pokretanju rata u Hrvatskoj i uloga Sjedinjenih Američkih Država u pokretanju rata u Bosni stalni trn u oku imperijalističkih agentura - onih koje u Iraku pronalaze nepostojeće oružje za masovno uništenje a u Siriji lažiraju napade hemijskim naoružanjem. Licemerstvo prisutno u zapadnjačkim medijima ogleda se u neprestanom zgražavanju nad zločinima koji su se desili u ratu, žalopojkama što NATO nije agresivnije delovao na njihovom sprečavanju, ali nikada se ne govori o neprestanoj imperijalističkoj podršci ratobornim nacionalistima i separatistima na svim stranama - Aliji Izetbegoviću, muslimanskom fundamentalisti koji je u Jugoslaviji početkom osamdesetih robijao zbog svog verskog mračnjaštva, i Franji Tuđmanu, koji je na vlast u Hrvatsku došao na talasu obnovljenog ustaškog sentimenta. S druge strane, Zapadu nije smetao Miloševićev srpski nacionalizam već njegov "komunizam" pa je tako proglašavan "poslednjim komunističkim diktatorom u Evropi" dok su srpski opozicionari kao što su Vuk Drašković i Zoran Đinđić imali stalnu podršku Zapada zbog svog otvorenog nacionalizma i antikomunizma.
Čomskijeva analiza u potpunoj је suprotnosti sa propagandnom stereotipizacijom rata u Bosni, stereotipizacijom koju sprovode intelektualci u službi militarnog humanizma kao što su Bernar-Anri Levi i Marko Atila Hoare. Umesto da se bavi jalovim zgražavanjem nad ratnim zločinima koji su se događali tokom rata, Čomski govori o imperijalističkim interesima koji su podsticali secesiju jugoslovenskih republika i doveli do početka rata. U zapadnim medijima uvrežen je stav da je Zapad kriv zato što nije intervenisao da spreči ubistva u Srebrenici ali retko kad se može čuti kritika, koju Čomski iznosi, da je Zapad ustvari svojim intervencijama doprineo početku rata tako što je sabotirao mirovni sporazum između sukobljenih strana. Rat u Bosni počeo je upravo usled američkog nagovora muslimanske strane da povuče svoj potpis sa Lisabonskog mirovnog sporazuma (Karington-Kutiljero mirovni plan) i jednostrano proglasi nezavisnost. Čomski nije jedini koji o tome govori, već postoji niz ozbiljnih optužbi na račun američke administracije. Posebno bih izdvojio precizno artikulisana svedočenja kanadskog ambasadora u Jugoslaviji Džejmsa Biseta, kao i kanadskog generala Luisa Mekenzija, glavnog komandanta UN snaga za sektor Sarajevo u vreme rata, koje se može pogledati na ovom snimku:
Knjiga Yugoslavia - Peace, War, and Dissolution podeljena je u tri poglavlja. Prvi deo bavi se vladavinom Josipa Broza, samoupravnim socijalizmom i jugoslovenskim disidentima. Drugi deo odnosi se na krizu iz kasnih osamdesetih i ranih devedesetih.
U ovom poglavlju Čomski se bavi širom pozadinom jugoslovenske krize, procesom raspada države i ratovima u Hrvatskoj i Bosni. Treći deo knjige bavi se pitanjem Kosova i Metohije, događajima koji su doveli do NATO bombardovanja i događajima po njegovom okončanju.
Ozbiljnu analizu događaja u Jugoslaviji dok su se još odigravali mogao je imati samo neko sa ozbiljnim političkim iskustvom kakvo ima Noam Čomski. Njegovi spisi su neprocenjivo štivo za svakog ko želi da razume imperijalističke geostrateške interese i metode pomoću kojih se oni sprovode. Njegov rad je takođe svedočanstvo o poražavajućem moralnom padu mnoštva ratnohuškačkih intelektualaca, medija i novinara koji pod maskom humanitarizma zajedno sa vojnom mašinerijom i obaveštajnim agenturama živote običnih ljudi pretvaraju u pakao.
Njegov rad je takođe svedočanstvo o poražavajućem moralnom padu mnoštva ratnohuškačkih intelektualaca, medija i novinara koji pod maskom humanitarizma zajedno sa vojnom mašinerijom i obaveštajnim agenturama živote običnih ljudi pretvaraju u pakao.
Komentari čitatelja
na naše novosti