kulturni rat
Kakva je veza između internacionalnog stila arhitekture (naziv za arhitektonski stil koji se razvio paralelno u Evropi i Americi 1920-ih i 1930-ih godina, i postao dominantan trend u zapadnoj arhitekturi sredinom 20. veka; prim. NS), zamišljenog da bude univerzalna estetika koja će biti upotrebljena kao oružje protiv nacionalističkih previranja na prelazu 20. veka, sa današnjom geopolitikom? Zapravo, veća nego što mislite.

Svi smo jako dobro svesni tzv. 'kulturnih ratova' koji upravo cepaju na delove Britaniju, SAD i Evropu. Jasno možemo videti pukotinu oko koje su postrojene dve zaraćene strane: sa jedne strane vijori se barjak ideala prosvećenosti 'neosporivog razuma' iz koga proističu uzori tehnologije, kosmopolitskog jedinstva i takođe 'progresivne agende' tj. prihvatanja ljudskih prava, prava na imigraciju, na različitosti, ekološke svesti i politika rodne ravnopravnosti. A sa druge strane fronta nalaze se oni poput filozofa Johana Gotfrida Herdera, koji je moćne imperatore i osvajače kao što je Karlo Veliki smatrao "zločincima istorije" koji su "istrebili autohtone narode". Herder je bio mišljenja da je svaka kultura posedovala jedinstveni Volksgeist (nem. Nacionalni duh; prim. prev.), ili način života koji je nesrazmeran sa drugima.

Na kraju, međutim, internacionalističke vrednosti bivale su prihvatane preko svake mere, i to svesno nauštrb 'pripadnosti'. Pouka aktuelne pobune protiv globalizacije jeste da politička i kulturna logika - usađena emocionalnom privrženošću u naše korene i u kulturno jedinstveni način života koji ispoveda svako društvo - pripada potpuno suprotnom polu (i dimenziji), u odnosu na 'racionalno' i univerzalističko gledište na ekonomiju i tehnologiju.

GLOBALISTI GUBE SNAGU

Daleko od kompromisnog nadgornjavanja, ova dva pola se prilikom svakog susreta gorko sukobljavaju (kao što su pokazali nedavni događaji u britanskom parlamentu). Postoji li mogućnost njihovog spajanja, odnosno mogućnost kompromisa? Verovatno ne postoji. U pitanju je drevni jaz između globalne utopije i lokalnog suvereniteta. U poslednje vreme snaga globalista vidno opada, dok suprotna strana primetno jača.

Filozof Rodžer Skruton objašnjava ovaj zaokret ka 'suverenistima ':
"Mi ljudi smo, kako to Nemci kažu, domorodačka bića, bića zajednice. Imamo usađenu potrebu da negde pripadamo; da pripadamo mestu kojem ćemo se posvetiti, baš kao i ljudima koji pripadaju tom mestu. Ovu misao potcenjuju oni koji vide isključivo njenu negativnu stranu - stranu koja vodi ka ratobornom nacionalizmu i ksenofobiji. To su samo negativni nusproizvodi nečeg pozitivnog, baš kao što je internacionalni arhitektonski stil bio negativni nusproizvod kredibilne namere da se ublaže barijere i otkloni međusobna podozrivost koju je na svetlost dana izneo Prvi svetski rat."
Drugim rečima, stapanje u jedan evropski ili svetski 'pretapajući lonac identiteta' moguće je samo po cenu gubitka korena i posebnosti naših zajednica. Ali Skrutonova poenta oko internacionalnog arhitektonskog stila (tog stila zvanog "nigde" kojim dominiraju "staklene kutije i betonski trgovi" u kojima niko ne može pronaći svoj osećaj pripadnosti) ide i dalje od toga.

Njegova metafora sa arhitekturom proteže se na globalistički duh vremena u celini:
"Dokazi da ružna i bezlična životna okruženja vode ka depresiji, anksioznosti i osećaju izolacije, koji se ne mogu izlečiti, prisutni su svuda. Ove posledice dodatno povećava udruživanje u nekakvu globalnu mrežu sajber-prostora. Imamo potrebu za prijateljima, za porodicom i fizičkim kontaktom; imamo potrebu da spokojno prolazimo pored ljudi na ulici, da pozdravimo jedni druge i da osetimo sigurnost okoline o kojoj neko brine, a koja je takođe naša. Osećaj za lepotu ukorenjen je u ova osećanja."
Evo u čemu je stvar: Isaija Berlin (britanski istoričar ideja i filozof; prim. prev.) zastupao je stanovište da je kosmopolitizam neostvarljiv. "Ako su potoci presušili...tamo gde muškarci i žene nisu proizvod kulture, gde nemaju porodicu i krvno srodstvo i gde se ne osećaju bliže sa jednima nego sa drugima, tamo gde nema maternjeg jezika - tamo će umnogome uvenuti sve što je ljudsko."

KOREN EMPATIJE

Ta "različita" politička i kulturna logika, koja je emocionalnom privrženošću i karakterističnim načinom života usađena u naše korene i negovana u društvu kojem određeni pojedinac pripada - to je ono što se nalazi u srži posedovanja vrline koju zovemo empatija, i koju definišemo kao sposobnost da se prihvati 'različitost'. Negujući osećaj za sopstvene korene, razvijamo i svest o tome da svaka kultura ima specifični Volksgeist, ili način života, nespojiv sa drugima.

Današnji Vašington 'ne razume' drugost. Čak se i ne trudi preterno. Oni nikako ne mogu da proniknu u suštinu Irana (kao ni Kine, ili Rusije). U Vašingtonu smatraju da ove države odbacuju 'neupitnu racionalnost' koju je evropsko prosvetiteljstvo zaveštalo čovečanstvu. Takođe, ove su države naizgled 'iracionalno suprotstavljene' toj 'progresivnoj moralnoj perspektivi', koja je tokom prethodnih godina usmeravala evropsku i američku spoljnu politiku.

Upravo taj nedostatak empatije i razumevanja za različitosti precizno definiše višestruke neuspehe spoljne politike Vašingtona. Otuda i 'internacionalistička spoljna politika' koja, poput svog imenjaka iz oblasti arhitekture, predstavlja stil vođenja politike koji je u potpunosti lišen empatije prema ljudima i mestima. I ovde se radi o stilu zvanom nigde (jedna politika za sve) koji zahteva globalnu homogenost i usaglašenost.

Ukorenjenost te politike u apstraktnoj, 'nepobitnoj racionalnosti', u potpunom je nesaglasju sa Trampovom merkantilističkom spoljnom politikom. To za posledicu ima činjenicu da niko ne vidi poentu u pregovaranju sa tako konfliktnim međunarodnim činiocem (kao što su SAD), koji oscilira u neizvesnosti između ova dva sukobljena pola. Niko ne zna sa sigurnošću kakvu politiku vode SAD, iz dana u dan.

NEPOMIRLjIVI KONCEPTI

To možemo ilustrovati sledećim primerom: predsednik Tramp, merkantilista, želi da SAD napuste Siriju. Međutim, njegov izaslanik za Siriju, Džejms Džefri, izričiti je 'internacionalista'. Ova dva pristupa nikako ne idu rame uz rame u bilo kom pogledu - tamo gde se susreću, oni se sukobljavaju i međusobno sapliću.

Evo šta Džefri misli o Trampovom kompromisu o delimičnom odstupanju iz Sirije, umesto potpunog povlačenja:

"Postoji izvesno smanjenje broja trupa u Siriji. (Ali) mi to (predsednikovu odluku o povlačenju) nadoknađujemo održavajući veoma snažno prisustvo u Iraku. Nadoknađujemo to i jakim vazduhoplovnim potencijalom, kao i većim brojem pripadnika snaga Koalicije na terenu. Pronalazimo, dakle, načine da to kompenzujemo."

Novinar: "Želim da pređemo sada na prisustvo snaga SAD u Al-Tanfu. Približno 10.000 Sirijaca živi u tom zabačenom naselju, u velikoj bedi (na delu sirijske teritorije pod upravom vojske SAD-a). Pojavljuju se izveštaji da su neki od tih ljudi već umrli od gladi, iako se na nekih 15 kilometara odatle nalazi američka vojna baza. Zbog čega se Amerika jednostavno nije aktivirala i pomogla da se obezbedi hrana?"

"Pa pre svega zato što mi zapravo i nismo odgovorni za te ljude. Sirijska vlada je ta koja snosi odgovornost. Međunarodne organizacije takođe..."

Novinar: "Mislim da bi kritičari američkog pristupa Rubkanu (sirijski gradić na granici sa Jordanom; prim. prev.) istakli da ako već vojska SAD kontroliše ovaj region, onda samim tim ima i određenu odgovornost, kao i neke pravne obaveze koje su utvrđene Četvrtom Ženevskom konvencijom. Ali utisak je da vi ne delite to mišljenje?"

"Najpre što se tiče Četvrte Ženevske konvencije, ipak bih prvo proverio da li stvari stoje baš tako. Ne verujem da će Pentagon pristati na konstataciju da se Četvrta Ženevska konvencija odnosi na izbeglice iz Al-Tanfa. To pod jedan" (...).

Novinar: A pritisak na Asada?

(...) "Drugo, mi radimo tamo odličan posao. Imamo veoma širok program sankcija koje vodi Ministarstvo finansija. Ostvarujemo vrlo blisku saradnju po tom pitanju sa EU koja sprovodi sopstveni program sankcija. Blokirali smo svaku moguću pomoć za obnovu sirijske infrastrukture u svim delovima države koje Asad kontroliše, uključujući tu i pomoć UNDP-a (Program Ujedinjenih nacija za razvoj; prim. prev.) i Svetske banke. Agresivno sprovodimo politiku protiv bilo kakvih diplomatskih priznanja Asadove Sirije. Na primer, Sirijci nisu pozvani da se ponovo pridruže Arapskoj ligi. Dakle mi vršimo što je moguće veći pritisak kako na Asada, tako i na one koji podržavaju njegov režim, poput Rusije i Irana. Takođe, iako naš cilj nije da budemo u severoistočnoj Siriji, mi smo ipak tamo. I to samo po sebi drži Asadov režim na distanci. Turska je prisutna u severozapadnoj Siriji iz svojih razloga, ali i to drži Asadov režim van ove teritorije. Izrael se ustremio na sirijskog saveznika Iran, zbog njegovih raketnih sistema dugog dometa. Mi dakle vršimo veoma jak pritisak na Asadov režim." (...)"

Novinar: Da li se SAD bore protiv ISIS-a u Siriji?

(...) "Mene pre svega zanima da li oni (ISIS) stvaraju uporište za novi kalifat. Drže li pod kontrolom još teritorija? Ne. Da li su se incidenti vidno smanjili usled naših mera u Avganistanu i Iraku? Apsolutno jesu. Postoje li oblasti u kojima deluje da je ISIS istrajan, dobro utvrđen i otporan, naročito u Iraku? Da, u određenim oblastima. I to je ono što me brine. (...)

(...) Ova intervencija (napad američke avijacije na bazu na reci Tigar) jedini je slučaj kojeg mogu da se setim u bilo kojoj državi da smo sproveli jednu sićušnu vojnu operaciju, ili više njih, kako bismo se obračunali sa tim teroristima. Većinu vremena oni su u pokretu. Znam da se kreću po pustinji Badija, južno od Eufrata, i veoma smo zabrinuti zbog toga. Načinjeni su određeni koraci protiv njih, u čije detalje ne smem da ulazim. Oni jurcaju naokolo kao pustinjski nomadi. Napadaju ruske trupe. Napadaju snage režima. Napadaju iransku vojsku. Nas se klone, jer znaju šta sledi ukoliko probaju i nas da napadnu. (...)

MORALNI KRAH "PROGRESIVIZMA"

"Progresivni" izraelski komentator, u odvojenom članku pod nazivom Progresivci su našli da se ostane u Siriji, za sada, pohvalio je način na koji su "Pentagon i Stejt department uspeli da uspore povlačenje američkih trupa (koje je Tramp zahtevao) i da traže zamenu od država članica Koalicije
(...) Ono što je možda još važnije za progresivce jeste da će ova zaštita (od strane američkih trupa) sprečiti teška kršenja ljudskih prava, koja bi u suprotnom čekala milione Sirijaca (...). Povlačenje sa severoistoka značilo bi odricanje od trećine teritorije Sirije koju danas kontrolišu snage iza kojih stoje SAD, gde se nalazi 80 odsto prirodnih resursa te zemlje. Time bi se eliminisale i one minimalne poluge moći koje SAD još uvek imaju za oblikovanje posleratne slike Sirije. Asadov režim, čak i kada je bio na kolenima, nije imao ozbiljne namere da pregovara sa opozicijom. Sada kada je u pobedničkom duhu i kad se oseća znatno moćnijim, mnogo su manje šanse da će pristati na zapadne zahteve za reformom države, ili čak odricanjem od vlasti". (...)
Ovi odlomci izvedeni iz obrazaca američke politike pokazuju da je Skruton bio u pravu kada je upozorio na opasnost da internacionalisti - usled ružnoće i bezličnosti fizičke (i intelektualne) sredine koja ih okružuje - izgube svaki osećaj za empatiju i lepotu. Zaista živimo u čudnom, dehumanizovanom vremenu, u kojem prosvećena racionalnost nalaže da je poželjno odbaciti svaki pokušaj empatije ili razumevanja za sirijsku situaciju, te da političko rešenje mora biti ili tehničke (veća ili drugačija vatrena moć) ili mehaničke prirode (kako i u kom smeru pomeriti poluge pritiska).

Osim toga, vidimo i da se smatra 'progresivnim' uskraćivanje mogućnosti ljudima (običnim Sirijcima) koji su pogođenim ratnim strahotama da se vrate kućama i obnove svoje živote, čime ih se oduzima prilika i da pomisle kako još uvek imaju nešto za šta vredi živeti (ako ne pristanu na ustupke potčinjavanja Vašingtonskom konsenzusu). I pored svega neki ovaj apstraktni ideološki pristup smatraju visoko moralnim stanovištem koje je prva zauzela Evropa... Nije ni čudo što je 'drugost ' umorna od prosvetiteljskog racionalnog poretka.

Kako bi nadomestili ove praznine koje uzrokuje oslabljena percepcija realnosti, SAD pribegavaju razvoju tehnologije i veštačke inteligencije koja treba da popuni rupe. Zamisao je da se 'pribavljanjem velikih količina podataka' (kao što se čini tokom zapadnih izbora, budući da je rečeno kako je 25 'sviđanja' na Fejsbuku dovoljno da se dobije detaljan politički profil određenog korisnika - nekako nadomesti nedostatak saosećajnosti i pribave odgovori koje ovaj stil 'racionalizovanja' ne može da pruži.

To su maštarije. Empatija se ne može mašinski generisati. Kao što Skruton ističe, ona proizilazi iz agregatnog toka individualnih života usklađenog sa matricom arhetipskih moralnih narativa koji čine drevni skeleton zajednice; koji je drže na okupu i daju joj etos. I koji čine da bude nespojiva sa drugim zajednicama.

Preveo Luka Ugrica
Izvor strategic-culture.org