© Reuters / Bu Xiangdong
Takozvana svetska istorija, koja se uči i predaje na zapadnim univerzitetima (i kod nas), duboko je pogrešna i nije nimalo "svetska". To je, zapravo, lažna istorija, ili samo jedan mali i proizvoljno tumačen segment prave i istinite, još nenapisane istorije sveta, viđen kroz zapadnu prizmu i očima zapadnjaka; iz ugla skučenih zapadnih poimanja i njihovih lukrativnih interesa. Zapadna "globalna" istorija, jednom rečju, počiva na "nedopustivom evrocentrizmu/zapadocentrizmu". O tome govori Sebastijan Konrad u svom delu Šta je globalna istorija? (What is Global History?). (Termin "globalna istorija" u naslovu njegovog eseja trebalo bi prevesti kao "svetska istorija".) Ali čak i ova, "globalna" disciplina, upozorava Konrad, na Zapadu "pati od nedopustivog evrocentrizma, ona na svet gleda kroz prizmu nacionalne države, pri čemu se umanjuje uloga neevropskih civilizacija i globalnih procesa".
Nasuprot tome, nasuprot ovim iskrivljenim i svakako površnim shvatanjima istorije, prava istorija sveta trebalo bi da bude "prikaz istovremenog razvoja različitih kultura i njihovih uzajamnih uticaja". A takvi uzajamni uticaji i kontakti su nesumnjivo postojali, još od najranijih vremena, čak i kada je reč o geografski udaljenim žarištima civilizacija, koje danas obično nazivamo "praistorijskim".
STVARNI CENTAR SVETSKE ISTORIJE
Stvarni centar te svetske istorije, osim u kratkim međurazdobljima, nije bila Evropa ni Zapad, već Azija - konstatacija koja već na početku može da skandalizuje modernog zapadnjaka, naviknutog da između pojmova "Zapada" i "civilizacije" stavlja znak jednakosti. Civilizacija, uostalom, i nije rođena u (Zapadnoj) Evropi, nego u Zapadnoj, a ubrzo potom i u Istočnoj Aziji.
"Natufijanci, lovci sakupljači iz istočnog dela Levanta, pre pribiližno 15.000 godina počeli su da melju pšenicu i peku hleb". Ostaci utvrđenja, pronađeni u Biblosu, Alepu i Jerihonu, ukazuju na to da su tamo još 7.000 godina pre Hrista postojale naseobine, "što znači da je reč o najstarijim neprekidno naseljenim gradovima na svetu". Ovome možemo dodati i nesumnjive dokaze o postojanju neolitskih civilizacija u Podunavlju i na Balkanu: civilizacije Lepenskog vira i Vinče, koje se prirodno naslanjaju na Levant i s njim su u nekoj vrsti, čak i fizičke, prostorne veze. Ovakve nalaze zapadna "istorija sveta", uporno i, manje ili više svesno, zaobilazi i ignoriše. Umesto takvog, produbljenog i uporednog proučavanja, kako primećuje Parag Kana, "tipičan zapadnjački udžbenik istorije počinje od civilizacija drevne Mesopotamije i Egipta, a zatim slede poglavlja o Grcima i Rimljanima, srednjem veku i renesansi, Kolumbu i Koperniku, Napoleonu i epohi prosvećenosti, britanskom kolonijalizmu i američkoj nezavisnosti, i, naposletku, priča o dva svetska rata".
Uopšte uzev, "društva koja ne pripadaju Zapadu" - stvarnom ili samo imaginarnom Zapadu, jer pitanje koje se stare civilizacije, poput grčke ili rimske, mogu naknadno proglasiti za "zapadne", ostaje i dalje otvoreno - "uneta su u sliku samo u onoj meri u kojoj su bivala s njim u kontaktu". "Varvari sa Istoka" postaju deo te slike ali tek pošto su osvojili Rim. "Gde su", međutim, u toj svetskoj istoriji, viđenoj očima Zapada, pita ruski geopolitičar Leonid Savin, "Persija, Kina, Skitija, pretkolumbijska Amerika, afrička kraljevstva itd?". Zaslužuju li i oni nekakavo svoje mesto u "globalnoj istoriji"? "Budući da su 1211. došli do kapija Beča," primećuje Kana, "Mongoli se pominju, ali priča koja bi uključila život i vreme Bude i Konfucija, nasleđe Mogulskog carstva, pomorske pustolovine Kineza iz dinastije Ming i mnoge druge važne pojedinosti azijske tradicije bila bi dočekana praznih pogleda čak i na predavanjima na univerzitetskom nivou". Da li ova arogancija zapadnjaka, čvrsta ali neosnovana ubeđenost u sopstvenu veličinu i superiornost, uz posledično omalovažavanje svega onog što po svom karakteru ili poreklu nije zapadno, potiče (jedino) iz neznanja?
ZAPAD NE RAZUME AZIJU
I da li su zapadne političke i intelektualne elite, čije se razumevanje "globalne istorije" i sadašnjeg trenutka zasniva na ovakvim, površnim i nužno ograničenim, "zapadocentričnim" predstavama i stereotipima, uopšte sposobne da pravilno procenjuju realnost? Svetski priznati sinolog Žan Žerne primećuje da su i zapadnjaci koji su se ranije doseljavali u Kinu, od XVIII stoleća na dalje, generalno loše razumevali tamošnju kulturu i prilike. Na Zapadu, upozorava Kana, i dalje postoji snažna predrasuda da je Azija (kao i svi drugi regioni u svetu) strateški inertna i nesposobna da odlučuje sama o sebi, i da je "sve što joj je potrebno liderstvo SAD koje će im objasniti šta da rade". Ova naivna zabluda razotkriva umišljenu aroganciju i ograničenost zapadnog (američkog) uma.
"Iako su novinski naslovi na Zapadu prepuni Azije, od Sirije i Irana do Kine i Severne Koreje, zapadni kreatori politike ne poseduju kontekstualno poznavanje azijske istorije". Ne krije li se, međutim, ispod tog ignorantskog odnosa još nešto, neka krupnija "greška" u shvatanju i odnosu prema "drugom" - "greška" uslovljena istorijom i mentalitetom? Odgovor koji, već u uvodu svoje knjige Budućnost pripada Aziji (CIRSD, Beograd, 2019), čitaocu nudi Parag Kana, deluje više nego utemeljeno: dok su Azijci vekovima učili da razumevaju jedni druge zahvaljujući stalnoj interakciji duž Puteva svile, moderni Zapad je otkrio i "apsorbovao" Aziju putem kolonizacije. Reč "apsorbovao" ovde treba uzeti krajnje uslovno: Zapad je samo mislio da je apsorbovao i sebi trajno potčinio Aziju, pretvarajući je u neku vrstu (zaostale) periferije modernog, "globalnog i globalizovanog sveta", jer Aziju naprosto nije moguće "apsorbovati".
Između kognitivnih procesa modernih Evropljana (zapadnjaka uopšte) i Azijaca, posebno onih sa istoka Azije, zaključuje socijalni psiholog Ričard Nizbet, postoji jedna krucijalna razlika u pristupu: Azijci ne ističu razliku između subjekta i konteksta, već polaze od jedinstva sopstva i drugog, čoveka i prirode. Zapadnjačka misao, naprotiv, ističe oštre razlike među njima i u centar ne postavlja porodicu i zajednicu (društvo), nego pojedinca.
Zapadni (moderni) um zapravo nije u stanju da spozna i razume Aziju: umesto da pokuša da je spozna "iznutra", i da se okrene "Aziji kakva jeste", on barata sa sopstvenim, preterano uprošćenim i iskrivljenim predstavama o Aziji, odnosno sa "Azijom kakva bi (po zapadnjačkim kriterijima i merilima) trebalo da bude". Otuda opsesivno bavljenje Zapada "stanjem demokratije" i "ljudskih prava" u azijskim zemljama: "Evropljani su, kao uostalom i Amerikanci," primećuje Branko Žujović, "skloni da azijskim društvima i političkim sistemima, pre svih Kini koja je ovovekovna paradigma azijskog uzleta, javno broje demokratska zrnca, mere ljudska prava i kritikuju medijske slobode, ne mareći previše za prirodu azijskog pogleda na svet, dubinu ustrojstva tamošnjih društava i višemilenijumsku istorijsku tradiciju".
Ovome treba dodati još jedan, specifičan problem: naglo opadanje kvaliteta državnih službi, pre svega u SAD, koje bi "ozbiljno zabrinulo i jednog Maksa Vebera": "Od državnih činovnika (na Zapadu) više se ne traži, a i ne podstiču se, da uče na tuđim iskustvima", upozorava Parag Kana. "Institucionalno pamćenje, akumulacija prethodnih znanja, bledi kako stručnjaci odlaze u penziju, dok političari ne obraćaju pažnju na prethodna iskustva niti se konsultuju sa ljudima koji su s njima lično upoznati".
AZIJA PREOBLIKUJE SVETSKI POREDAK
Činjenice, međutim, dovoljno govore same za sebe: "Azija je danas najveća snaga koja preoblikuje svetski poredak". Do preokreta je došlo za veoma kratko istorijsko vreme; dok je Zapad proslavljao pobedu u Hladnom ratu, videći u tome trijumf svog liberalno-demokratskog modela, Azija ga je sustizala na svim poljima. Za svega nekoliko godina, Kina je, prema paritetu kupovne moći, preuzela od SAD mesto najveće svetske ekonomije, a Indija je postala zemlja koja beleži najveći rast u svetu; Jugoistočna Azija (danas) "privlači više stranih investicija nego Indija i Kina zajedno".
Ako je za XIX stoleće bila tipična evropeizacija, za XX stoleće amerikanizacija, XXI vek će obeležiti "azijanizacija", koja je već uveliko u toku. Dvadeset i prvi vek neće biti "američko stoleće", već "stoleće Azije". Suprotno očekivanjima Zapada, "kraj istorije" se nije dogodio; istorija se, u stvari, ubrzala. Sa stanovišta Azije, uostalom, uočava Parag Kana, istorija se zapravo "ponovila": "U Aziji se nalazi najveći deo svetskog stanovništva i ekonomije, ona je uveliko zakoračila u moderno doba, održava stabilnost između ključnih sila i ima lidere koji znaju šta moraju da urade - i to i čine..."
Ovo je dobro shvaćeno u dve ključne nezapadne zemlje koje su, svaka na svoj način i iz svojih razloga, tokom istorije težile da se približe Zapadu: u Rusiji i Turskoj. Zapad i dalje naivno misli da su "ruske veze sa Azijom površne i da Moskva još čeka da joj Zapad otvori vrata". Ali Rusija se već neko vreme pozicionira kao jedan od ključnih stubova azijskog sistema: "U vreme kada su predsednik Obama i državna sekretarka objavili da je Amerika 'stožer u Aziji', Rusija je već pokrenula svoju strategiju 'stožera na Istoku'", prihvatajući ogromna kineska ulaganja u sektoru energetike i rudarstva.
Rusija i Kina danas su strateški bliže nego što su bile ikad u svojoj istoriji, uključujući i komunistički period. "Dve trećine kineskog oružja potiče iz Rusije, koja joj je prodala svoje borbene avione Su-35 i protivraketne sisteme S-400, zahvaljujući čemu je učvršćena kineska kontrola nad Južnim kineskim morem." Njihove mornarice obavljaju zajedničke manevre na Pacifiku, na Baltiku i u Mediteranu, "pred vratima NATO-a". I jedna i druga, najzad, "kontinuirano ulažu svoje napore u vezi sa kineskom inicijativom 'Pojas i put', odnosno ruskom Evroazijskom ekonomskom unijom", a to su ključni strateški i razvojni projekti ovog stoleća, ne samo za Kinu ili Rusiju, već i za čitavu Aziju.
S druge strane, danas i Turska - sve do skora jedan od najvažnijih zapadnih saveznika na Istoku i "istočni stub NATO-a" - prolazi kroz ubrzanu "azijanizaciju". Turska se ponovo okreće Istoku, ulazeći u saveze sa svojim rivalima iz osmanskog perioda (Rusijom i Iranom), zaključuje ovaj autor, "kako bi svoje (navodno suprotstavljene) interese u arapskom amfiteatru zajednički zaštitili od uplitanja SAD i NATO-a". Nije li i to jedan od alarmantnih znakova nagle i temeljne promene geopolitičke ravnoteže u svetu, koje pojedinačni akteri, neki brže a neki sporije, postaju svesni? Američki uticaj u ovim procesima je sve manji, a njeno "uplitanje" se sve češće doživljava kao smetnja, kao opasnost i otvorena pretnja samostalnom i stabilnom razvoju Azije.
AZIJSKI SVET MULTIPOLARNOSTI
Do sada, uprkos drugačijim predviđanjima na Zapadu, azijske zemlje su uspele u nečem izuzetno važnom: da, uprkos realnim istorijskim tenzijama, očuvaju stabilnost međunarodnih odnosa i da formiraju čitav niz zajedničkih institucija (kao što su Azijska razvojna banka, Regionalni forum ASEAN-a, Istočnoazijska zajednica, Regionalno sveobuhvatno ekonomsko partnerstvo i Azijska infrastrukturna investiciona banka), preko kojih se trilioni dolara usmeravaju u finansiranje prekograničnih trgovinskih koridora novog Puta svile. Osim toga, azijske zemlje danas ubrzano stvaraju sopstvena diplomatska tela, koja koordiniraju sve velike razvojne projekte. "Te institucije olakšavaju protok dobara, usluga, kapitala i ljudi širom regiona," podvlači Kana. "Dvadeset pet godina posle pobede u Hladnom ratu i uspostavljanja azijskog poretka, SAD su isključene iz gotovo svih tih tela."
Nije teško zaključiti zašto. U međuvremenu, u Aziji su stasale nove generacije, milioni mladih ljudi koji su, za razliku od zapadnih "milenijalaca", "iskusili političku stabilnost, brzo povećanje prosperiteta i sve veći nacionalni ponos", i koji više ne poznaju "svet u kojem dominira Zapad, već svet azijskog uspona". Taj uspon garantuje stabilni razvoj Azije, a to je ona tanana "harmonija u razlikama" (prema izrazu Andreasa Herberga Rote), za čije se postizanje Azija pokazala izuzetno sposobnom, budući da su "Azijci dugo uzajamno tolerisali različite religije" i vekovima negovali "međuetničku i versku koegzistenciju na međunarodnom nivou". Za razliku od uvek jednopolarnog Zapada, Azija je inherentno multipolarna, a njena istorija je zapravo istorija složenih interakcija između veoma različitih civilizacija i kultura. Pomalo paradoksalno: "Što svet postaje više mutlipolaran," uočava Kana, "globalna budućnost sve više podseća na prošlost Azije".
Šta ovakav Zapad u opadanju danas može da ponudi Aziji? Zapad, koji više nije jedinstven niti "predvodi", i u kome su se "transatlantski odnosi, nekadašnja okosnica globalnog poretka, pretvorili u nelagodnu nostalgiju koja podseća na vožnju uz gledanje u retrovizor"? U tako promenjenom svetu, Amerika više ne može da predstavlja sebe kao model ni paradigmu budućnosti, a ni kao formulu ekonomske uspešnosti i prosperiteta, pa čak ni kao dežurnog čuvara ljudskih prava i demokratije. "Kombinacija deregulacije, deindustrijalizacije, finansijalizacije i politizacije (već) je razorila američko društveno tkivo", konstatuje Kana. Nasuprot rastućoj azijskoj samosvesti, "godine 2014. Galupova anketa nije samo ustanovila da je većina Amerikanaca nezadovoljna svojom vladom, već i da je 65 odsto njih izgubilo veru u sistem upravljanja". Drugim rečima: velika većina Amerikanaca sada "veruje da je američki sistem napukao".
Evropska unija još uvek predstavlja moćan ekonomski sistem i verovatno najveće svetsko tržište, ali je njen politički uticaj sve slabiji i biće još slabiji; današnja "EU ubrzano tone u beznačajnost". Da li je, uostalom, moguć ekonomski razvoj koji nije poduprt političkom i vojnom moći? EU i dalje - uprkos realnosti - živi u unipolarnom svetu. Budućnost EU zavisiće od njene sposobnosti da iskorači iz unipolarnosti koja joj je nametnuta, da se uklopi u multipolarni svet i da, možda jednom u budućnosti, postane njegov punopravan deo. A upravo to nije na dnevnom redu, niti to uopšte ulazi u vidokrug samozadovoljnih i inertnih evropskih političkih i intelektualnih elita, koje, umesto da se pripreme za uključivanje "u jedan kompleksan svet", pokazuju jedino želju da Evropa ostane provincija "zapadnog sveta". Evropske elite žele da po svaku cenu očuvaju status kvo, "ali od današnjeg multipolarnog poretka nema odstupanja. Sat nije moguće vratiti unazad. Zapadni svetski poredak više ne postoji", ma šta o tome mislili liberalni intelektualci i zapadne političke vođe, "i neće se vratiti".
"Okretanje točka istorije (nezaustavljivo) vodi u novom pravcu": ka Aziji, ka Istoku i "azijanizmu". "Samozadovoljni zapadni (evropski) intelektualci", zaključuje Kana, "mešaju konkretnu situaciju i ideje, kao da će te ideje trijumfovati bez obzira na to što više ne stvaraju konkretne okolnosti. Ideje se, međutim, ne takmiče u bezvazdušnom prostoru, već im to omogućava uticaj koji imaju na stvarni svet."
Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat i portala Novi Standard. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja "Američka ideologija" (Beograd, Pešić i sinovi, 2018)
Komentar: Pogledajte također: Žuta opasnost, sinofobija i Crvena panika - SAD su na opasnoj putanji