Naročito u posljednjih nekoliko godina je mnogima nerazumljiva politička kratkovidnost i nepostojanje suvereniteta EU politike. Najveći udio uzroka nepostojanja vlastitog europskog puta leži u prirodi neoliberalnog kapitalizma u kojem je raspoređenost ekonomske snage i poslušnosti organizirana piramidalnom strukturom. Ona manjina najjačih na vrhu piramide odlučuju o pravcima gibanja a oni ispod poslušno tapkaju iza njih.

Poznato je tko za sada sjedi na vrhu piramide. SAD se polako i sistematski priprema na nadolazeću prijetnju jačanja kineskog gospodarstva. Očito je da gospoda ne čekaju skrštenih ruku da ih Kina prestigne i preuzme njihovo prijestolje, nego sistematično rade na osvajanju još veće gospodarske moći, odnosno planskom podvrgavanju EU pod svoju totalitarnu kontrolu. EU je poslušan vazal SAD-a ali je sve upadljivija vizija novog cilja, potpune ekonomske, a time i političke i vojne kolonizacije EU.

Za takav projekat je SAD-u potreban neki instrument porobljavanja i vezivanja, a to je TTIP (Transatlantic Trade and Investment Partnership). Upravo uvlačenjem EU u taj robovski ugovor transatlantske slobodne trgovine je SAD-u jedan od dodatnih poriva za iniciranje što trajnijih ratnih žarišta na rubovima EU.

Tim ratnim žarištima, Ukrajina, Bliski Istok i Sjeverna Afrika, se pored ostalih ciljeva ostvaruje i gospodarsko slabljenje EU kao i slabljenje njenih veza sa Rusijom. Na taj način se nastoji ubrzati i natjerati EU da iz nužde ekonomskih potreba, lakše upadne u klopku TTIP ugovora. Sve je upadljivije ostvarenje planske strategije destabilizacije EU, koja je stvarana od strane nehumanih profitera preko Atlantika jer jedino njima odgovara ovaj krvavi scenarij događanja.

Od kada je u Beču potpisan nuklearni sporazum između Irana i Grupe 5+1 (pet članica SB UN sa pravom veta i Nemačke), svetom se šire olakšanje i optimizam. Veći deo planete se očigledno slaže sa procenom Američke asocijacije za kontrolu oružja da „ovaj plan pruža delotvornu formulu za blokiranje Irana da u periodu od jedne generacije nabavi materijal za nuklearno oružje, i obezbeđuje sistem za otkrivanje i sprečavanje pokušaja Irana da ovo oružje proizvede u tajnosti“.

Iznenađujući izuzeci od opšteg oduševljenja su SAD i njeni regionalni saveznici, Izrael i Saudijska Arabija. Zato američkim korporacijama, na njihovu veliku žalost, nije dozvoljeno da sa svojim evropskim kolegama pohrle u Teheran. Značajni delovi vlasti i javnog mnjenja u Americi i dalje histerično insistiraju na „iranskoj pretnji“. Uobičajeni komentar glasi da je Iran „najozbiljnija pretnja svetskom miru“. Zato su oprezni i oni koji podržavaju sporazum. I zaista, kako da verujemo Iranu, uz tolike dokaze o njegovoj agresivnosti i prevrtljivosti?

Ova opozicija je toliko jaka da se javno mnjenje, koje je većinom podržalo dogovor, sada podelilo na one za i protiv. Republikanci su jednoglasno protiv sporazuma. Senator Ted Kruz, koji se smatra jednim od bistrijih u gomili republikanskih kandidata za predsednika SAD, upozorava da Iran može da aktivira elektromagnetni impuls koji će „oboriti električnu mrežu na istočnoj obali“ i ubiti „desetine miliona Amerikanaca“.

Dvojica perspektivnih republikanskih kandidata, bivši guverner Floride Džeb Buš i guverner Viskonsina Skot Voker, raspravljaju da li Iran treba bombardovati odmah posle pobede na izborima ili posle prve sednice kabineta. Lindsi Grejam, koji ima neko iskustvo u spoljnoj politici, opisuje sporazum kao „smrtnu presudu Izraelu“ i kao vrhunsku glupost iza koje stoje prljavi motivi.

Fotografija beživotnog tela trogodišnjeg dečaka Ajlana Kurdija, koje je pronađeno na plaži u poznatom turskom letovalištu Bodrumu nakon što su se prevrnula dva čamca sa izbeglicama, uzdrmala je danas Evropu u kojoj raste napetost pred naletom desetina hiljada izbeglica i migranata.

Slika malog dečaka kako nepomično leži na obali jedne od vodećih turističkih destinacija u Turskoj, u crvenoj majici i plavim pantalonicama, s licem u pesku, probudila je emocije, ali i gnev zbog ljudske cene aktuelne krize i, kako mnogi smatraju, nedovoljne aktivnosti evropskih lidera u izlaženju na kraj sa njom.

Fotografija, koju je objavila turska novinska agencija Dogan, brzinom munje se našla i na svim društvenim mrežama, a osvanula je i na naslovnim stranama mnogih evropskih listova, pa i onih koji su ranije imali tvrdokorniji stav u pogledu izbegličke krize.

I britanski list „Indipendent“ objavio je šokantnu fotografiju, zvoneći na uzbunu pred neizvesnom sudbinom migranata i izbeglica.

„Ako ove potresne slike sirijskog dečaka čije je telo voda izbacila na obalu ne izmene stav Evrope prema izbeglicama, šta će ga izmeniti?“, postavlja pitanje londonski dnevnik.

Italijanski list „Republika“ na Tviteru je opisao dirljivu sliku kao „fotografiju pred kojom je svet zanemeo„, a španski „El Pais“ je naziva „simbolom migrantske drame„.

Strah od izmišljenog neprijatelja

Svet je definitivno ušao u drugi čin hladnog rata i nije više pitanje da li treba nego kako menjati nastalu situaciju? Od Ukrajine, Bliskog istoka, Islamske države u Siriji i Iraku, destrukcije libijske države, pa do masovnog egzodusa izbeglica sa siromašnog evropskog juga prema severu, Evropa zajedno sa ostatkom sveta postaje prilično nelagodno mesto za život u budućnosti.

U centru ovog drugog čina hladnog rata je "američko pitanje". Čitav niz analitičara i na samom Zapadu smatra da sadašnje tenzije u svetu treba tumačiti upravo unutrašnjom prirodom američkih kontradikcija.

Američko društvo transformisalo se od nekadašnjeg demokratskog ideala osnivača Unije američkih država do policijske države koja operiše na osnovu dogme o stalnoj spoljnoj pretnji njenoj bezbednosti. Tom dogmom i iz te opsesije izvodi se teza prema kojoj se te navodne pretnje "američkom snu" od zlih spoljnih neprijatelja mogu suzbiti jedino jačanjem "discipline" na unutrašnjem frontu i superiornim oružjem koje će "preventivnim" intervencijama širom sveta u korenu da sprečava namere zlih antiameričkih sila.

Stalno se seje strah od potencijalne spoljne ugroženosti Amerike i njenog "američkog sna" koji u životu prosečnog Amerikanca, praktično nije ništa drugo nego ideal posedovanja kuće sa bazenom, dve limuzine, ručka u obližnjem Mekdonaldsu i godišnjeg odmora u nekoj "egzotičnoj zemlji" Evrope.

Za obezbeđenje ovakvog "američkog sna i odbranu od stalne spoljne ugroženosti prvi imperativ je potpuna kontrola nad potencijalnim unutrašnjim neprijateljem. Tako je za samo 200 godina počela da se rađa ova "Država Nacionalne bezbednosti". Njeno očuvanje je glomazan posao i ne može se ostvarivati bez politički, ekonomski i vojno superiorne američke sile.

Radi mobilizacije ljudi u opštem je interesu da se ograniče razmere unutrašnje političke debate o tome ko to stvarno preti Americi i šta je tu prava istina. Moćni mediji u svest Amerikanaca uteruju paničan strah od, na primer, nepostojećeg iračkog oružja za masovno uništenje, Islamske države koju Vašington i direktno pomaže u obaranju "proruskog" režima u Damasku, ruske okupacije Krima i ruske intervencije u Ukrajini.

Doktrina izuzetnosti

Za izvođenje ovakvih imperijalnih programa uvek je pri ruci Trumanova doktrina, formulisana još 1947: "totalitarni režimi u svetu ugrožavaju bezbednost SAD". Noam Čomski ovu teoriju naziva "doktrinom američke izuzetnosti" koja se pojavila posle Drugog svetskog rata a kulminirala u Bušovim i Obaminim godinama. Prava suština je, objašnjava Čomski, da je Amerika ne samo kvalitativno drugačija od drugih država, nego je 'bolja' od drugih, pa prema tome, prirodno predodređena da vlada svetom".

Kada se u međunarodnim odnosima pojavi neki veliki problem, često se govori da treba rešavati uzroke koji su do njega doveli, a da posledice ne treba da budu prioritet.U slučaju izbegličke krize koja potresa ne samo Evropu to nije moguće. Uzroke koji su nagnali stotine hiljada ljudi da iz Azije i Afrike krenu ka Evropskoj uniji dobrim delom izazvala je sama EU, ili bolje rečeno, velike sile koje su nekada imale kolonije tamo odakle sada dolaze izbeglice; uzroci su gotovo neprestani ratovi, uz podsticanje ili mešanje spolja.

Evropska unija, zaista, nema zajedničku spoljnu politiku koja bi joj omogućila konzistentan pristup kriznim žarištima, na šta se često žale neki njeni zvaničnici, ali i mnogi analitičari. Posledicama, odnosno zbrinjavanjem izbeglica koje u njoj vide jedinu nadu, Evropa mora da se bavi jer sve drugo bilo bi anticivilizacijski.

Smatra se da su najbrojniji među izbeglicama ljudi iz Sirije, koju od proleća 2011. potresaju sukobi, i iz Avganistana koji mir nije video decenijama. Da je zaista reč pre svega o izbeglicama, a ne o “ekonomskim migrantima” govore i podaci iz Srbije.


„Više od 90 odsto njih možemo da pretpotstavimo da jesu izbeglice zato što dolaze iz zemalja koje proizvode izbeglice. Više od polovine njih, 57 odsto, dolaze iz Sirije, četvrtina iz Avganistana, skoro 10 odsto dolazi iz Iraka, prema tome većina njih, čak 95 odsto njih dolazi iz zona gde postoje ratovi, gde postoji progon zbog kog su morali da beže“, izjavio je Hans Šoder, šef misije UNHCR u Srbiji.

Sirija je, bar kada je o medijima reč, danas gotovo zaboravljeni konflikt. U složenim sukobima koji traju već gotovo četiri i po godine, ne može se sa sigurnošću tvrditi koliko je ljudi izgubilo život. Ujedinjene nacije navode da je stradalo oko 220.000 ljudi, a sirijske opozicione grupe tvrde da je ubijeno 330.380. Sve je počelo protestima protiv predsednika Sirije Bašara al Asada u martu 2011, nastavilo se građanskim ratom „punog obima“ (uz otvorenu podršku Zapada Asadovim protivnicima), a od juna prošle godine Islamska država (Iraka i Sirije) zauzela je veliki deo teritorije Sirije.

Podstičući oružanu pobunu protiv Asadovog režima, zapadne zemlje su sirijskog predsednika redovno optuživale da „kolje sopstveni narod“. Već 2012. sukobi su zahvatili Damask i Alepo, drugi najveći grad u Siriji. Pre dve godine vodeće zapadne zemlje, posle objavljivanja izveštaja da je Asad upotrebljavao hemijsko oružje, počele su da se zalažu za međunarodnu vojnu intervenciju. Međutim, Rusija i Kina su to onemogućile u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, naglašavajući da žele da izbegnu libijski scenario. Rusija sada insistira i da je međunarodna kampanja bombardovanja Islamske države koja je počela prošle godine nelegitimna jer je nije odobrio Savet bezbednosti, niti Damask.

Polarizirana interpretacija svijeta oko nas je najgora metoda koju možemo usvojiti u bilo kojem periodu, a naročito u kriznom kao što je ovaj. Prostor Balkana postao je fokus velike izbjegličke krize, najveće od vremena Drugog svjetskog rata, i posve je razumljivo da stanovnici na ovim prostorima žele itekako dobro razumjeti o čemu se zapravo radi.

Ljudi koji do sada nisu s odveć interesa pratili zbivanja na Bliskom istoku sada žele što brže znati što više. Od kuda izbjeglice dolaze? Zašto dolaze? Koji su to ljudi? Hoće li ostati kod nas ili će krenuti dalje? Hoće li se prilagoditi našem ili će mijenjati naša društva?

Sve su to normalna i legitimna pitanja. No, kako to i inače biva, kada god se veći broj ljudi nešto pita, odnosno kada žele o nekoj pojavi saznati više, velikom brzinom se angažiraju elementi koje možemo nazvati "informacijske blokade". Drugim riječima, pojedinac želi nešto saznati, ali put njegove spoznaje biti će jako kratak, točnije do večernjeg TV dnevnika ili izvještaja na nekom od mass-medija na internetu.

Što će tamo saznati o aktualnoj situaciji? Količina njegovog znanja, za koju možemo pretpostaviti - ako se ranije nije interesirao - da je bila ravna nuli, sada je još u lošijem stanju, sada je negdje negativno od nule jer "znanje" koje je primio često nema nikakve veze sa stvarnošću.

Kada je pitanje važno, informacijskim blokadama će biti podjednako važno da se na vrijeme, prije negoli pojedinac nabasa na kakvu istinu, servira određena interpretacija situacije i da se ista dovoljno ponavlja. Ponavljanje, dakako, ima svoju svrhu, jer njime se stvara vrlo čvrst bedem prema bilo kakvoj drugoj vrsti informacije ili interpretaciji.

Urednik jednog od najpoštovanijih svetskih medicinskih žurnala Lancet dao je šokantno priznanje koje mejnstrim mediji u potpunosti ignorišu: Dr. Ričard Horton, glavni urednik tog žurnala, nedavno je dao izjavu u kojoj navodi da su istraživanja koja se objavljuju, u najmanju ruku - nepouzdana, ako ne i lažna.

Horton je rekao da većina naučne literature govori neistinu, da na to utiču studije sa malim brojem uzoraka, manjim efektima, šturim analizama i sukobima interesa i da je nauka otišla na mračnu stranu.

Da bi objasnio šta je hteo da kaže, Horton je naveo da mnoge farmaceutske kompanije falsifikuju ili manipulišu testovima o bezbednosti i efektivnosti različitih lekova, uzimajući suviše male uzorke da bi to imalo statistički značaj ili zapošljavajući tehničare koji rade u korist kompanije, nezavisno od rezultata. On tvrdi da su takvi testovi bezvredni, ali i štetni. Pošto lekovi imaju veliki uticaj na zdravlje miliona potrošača, manipulacija ovim testovima spada u kriminalno delo.

Horton govori o studijama koje finansiraju farmaceutske kompanije, a koje su potrebne radi razvijanja komercijalnih lekova ili vakcina.

Horton je svoje šokantne komentare izneo na simpozijumu o reproduktivnosti i pouzdanosti biomedicinskih istraživanja u Londonu. Naravno, on po pravilima o poverljivosti ne sme da navodi imena, ali to ga ne sprečava da ih s pravom iskritikuje.

Kritički pogled na ulogu zapadnih sila na Balkanu koja je dovela do građanskih ratova u Jugoslaviji tokom 1990-tih.

Nova informaciona tragedija u Ukrajini je započela prilično nevino: patriotski sajt Nedelya.ua je organizovao anketu. Pitanje je glasilo: Kojem političaru biste poverili da vlada vašom državom? Glasalo je 41.664 ljudi, a rezultat je šokirao organizatore!

Ubedljivo je pobedio Vladimir Putin. Pogledajte rezultate:

• Putin: 84% (34.905 glasova)
• Lukašenko: 5% (2032)
• Si Đinping 2% (820)
• Žirinovski 2% (708)
• Porošenko 1% (538)
• Merkel 1% (430)
• Mari Le Pen 1% (426)
• Nazarbajev 1% (318)
• Obama 1% (244)
• Timošenko 0% (176)
• Lijaško 0% (170)
• Jatsenjuk 0% (158)
• Kolomojski 0% (150)
• Simonenko 0% (130)
• Kučma 0% (86)
• Janukovič 0% (116)
• Tigipko 0% (76)
• Kravčuk 0% (32)
• Juščenko 0% (32)

Čak je i Žirinovski imao bolji rezultat od Porošenka. Kakav šok za ukrajinske nacionaliste, zar ne?

Svjetska geološka zajednica upozorava da današnja seizmička aktivnost nije ništa u usporedbi s onim što će tek doći.

Tijekom posljednje tri godine, Pakistan, na primjer, su pogodili deseci potresa. U ožujku 2005., 80.000 ljudi je poginulo u podrhtavanju tog dijela. 30. listopada, kad je posljednji put Priroda podivljala, bilo je stotine žrtava. Deseci tisuća ljudi se utopilo tijekom razornog azijskog tsunamija krajem 2004. Kinu i Afganistan su nedavno dodatno pogodili potresi.

Sve te prirodne katastrofe koje su protutnjale našim planetom zadnjih godina, ukazuju da svijet nije samo ušao u period političke, već i klimatske nestabilnosti. Većina znanstvenika - biologa i ekologa - sklona je optuživati čovječanstvo za katastrofalne klimatske promjene na Zemlji. Bez sumnje, efekt staklenika zbog industrijske aktivnosti ima značajnu ulogu u globalnom zatopljenju, ali postoje i drugi razlogi koje valja razmotriti.

Zemlja se sporije vrti oko svoje osi. Međunarodna služba za Zemljinu rotaciju redovno dodaje po sekundu-dvije 24-satnom danu zadnjih godina.